Kralj, maršal i Beli

Radnički pokret se uspavao, marksizam je uveo, Jugoslavija više ne postoji, a mi postajemo sve gluplji.

To nije nešto što se podrazumeva samo po sebi, već neki predizborni slogani predsedničkih kandidata ne samo da izazivaju čuđenje, već i potvrđuju prethodnu tezu.

Naime, šta znači predizborni slogan „Možemo bolje“? Otkrivanje Amerike? Ili je slogan trebalo da glasi „Možemo slabije“? Ili, kako objasniti epohalnu izjavu predsedničkog kandidata pod „Možemo bolje“, datu na predizbornoj konvenciji u Kraljevu, kako su ovo „vremena novih velikih previranja u svetu“.

Ma hajde, možeš misliti, zanemeo sam u čudu, nisam to sve do danas znao.

Ili, predizborni slogan jednog drugog predsedničkog kandidata pod „Ima nas“? A da stoji „Nema nas“? Pa drugi slogan istog kandidata pod naslovom „Bratija ili Srbija“? Da nisam pogrešio, piše li to „Rakija ili Srbija“?

Predizborni slogan jednog predsedničkog kandidata ima naslov „Krug za drugi krug“. Dva kruga u jednom sloganu ili hajde pošteno „krug dvojke“.

Ili, ono „moj te mota oko plota“...

Jedanaest kandidata za predsednika ima Srbija, među njima i gospodina Luku Maksimovića, umetničko ime Ljubiša Preletačević Beli. On i njegov zamenik Nebojša Prilepak kao slogan imaju belu boju.

Sve u belom. Vrhovni komandant oružanih snaga Srbije gospodin Preletačević. Šta će nam onda i „migovi“? Svi ćemo da letimo u belom. Dva puta su Srbi pobedili Nemce, u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i posle kralja Aleksandra i maršala Tita imamo sada šansu da dobijemo Ljubišu Belog. Ljubi ga majka. Istina, i Užičani su nekada zdušno pevali: „Druže Tito, bela lica...“

Ovo će biti istorijski i spektakularni izbori.

Pod uslovom da ljudi i izađu na njih. Zapravo, prema mojim skromnim, ali pouzdanim izvorima postoji nekoliko kategorija glasača za koje ne možete s nikakvom dozom verovatnoće pretpostaviti hoće li uopšte izaći na izbore i kome će dati glas.

To su Ogorčeni apstinenti, uglavnom su proevropski orijentisani i posvećeni politici izričitog neglasanja.

Sve im u Srbiji smeta, ništa im nije dobro, letuju u Turskoj ili u Italiji, zimi su na Maldivima, deca im se školuju ili su posle školovanja ostala na Zapadu.

Vizuelno ih prepoznajem na izložbama ili u pozorištu, vidi su da su nekada bili pripadnici socijalističko-komunističkog establišmenta, da su u vreme SFRJ službovali u našim ambasadama po belom svetu.

On je obično odeven u neki kraći svetlobež žaket, ima neki snebivajuće-izvinjavajući osmeh, ona je obavezno kratke kose i ofanzivno-agresivno raspoložena u diskusiji po bilo kojoj temi.

Jer, zaboga bili su jedno dvadesetak godina u Vašingtonu, Londonu, Rimu i Parizu i sada su, eto, u Beogradu. To nije pravedno, taman su postali građani sveta i uživeli se u to, a sada su samo građani kruga dvojke. To je svetogrđe i zato oni neće izaći da glasaju.

Zatim su tu i pripadnici Skeptične alijanse, oni su manje ogorčeni od Ogorčenih, ali ta stranka ostvaruje konstantan napredak, naime, oni smatraju da neki predsednički kandidati trče lažnu trku, da su samo u ulozi zeca. I da je sve to unapred dogovoreno. Alijansa se nada da će njen maksimalni uspeh na izborima biti ako njeni glasači ne izađu na izbore.

Podvrsta Skeptične alijanse je i Akcija za srpsku apatiju. Za nju kažu da je vrlo bliska pokretu gospodina Preletačevića Belog, da ima vrlo bliske veze sa sebi sličnim organizacijama kao što su Francuska apatija i Nemačka nezainteresovanost.

Glavni problem Akcije za srpsku apatiju jeste ubediti glasače da ne izađu na glasanje zbog stvarne apatije, a ne zbog toga što ne znaju da se održavaju predsednički izbori.

Tu su zatim i Zbunjeni neopredeljeni, koji baš ni o čemu nemaju mišljenje, što znači i da nisu Srbi, pa Liberalno-demokratski licemeri, čiji je moto „Nemoj da glasaš, ali reci da si glasao“, pa Liga srpskih kradljivaca glasačkih listića, koja poziva svoje članove da bojkotuju predstojeće izbore kao znak protesta protiv novih glasačkih listića.

Stranka prijatelja pekinezera ima svog predsedničkog kandidata, ali iz protesta neće glasati, jer njihov kandidat nije prošao ni na izboru za predsednika Kinološkog saveza Srbije.

Partija zaboravnih građana Srbije računa da će njene pristalice zaboraviti na svetu građansku dužnost 2. aprila, dok je Liga jugoslovenskih nostalgičara besna jer se u Srbiji nekadašnja SFRJ sve više tretira kao „fusnota istorije“.

Godine 1991. izgubili smo tri stvari: jednu zajedničku zemlju, jednu klasu i svoje teoretsko stanovište. Svaka od ovih stvari predstavlja ambivalentnost oslobođenja i gubitka. Komunizam, koji je okamenjen kao učenje, ipak je činio ljude pametnim, jer je nekadašnji dogmatizam imao dvostruki karakter. Oslobođenje od njega predstavljalo je istovremeno i gubitak.

Svet u kome nema više alternative postaje dosadan, ideja koja se ne sučeljava s drugom idejom deluje zaglupljujuće.

Intelektualci su ponekad u pravu. Znanje i obaveštenost su ključ moći. Politički deficit u Srbiji je isto toliko zabrinjavajući kao i deficit ideja. Kažu da su svaki izbori najmoćnija snaga u nacionalnoj politici. Da vidimo...