Drevno kuvanje uz pomoć požara

Naši daleki preci imali su priliku da jedu termički obrađenu hranu još mnogo pre nego što su naučili da koriste vatru. Do tog zaključka nedavno su došli antropolozi sa Univerziteta u Juti (SAD). Oni smatraju da je drevno kuvanje nastalo u velikoj meri zahvaljujući prirodnim požarima.

Ranije se smatralo da je homosapiens počeo da jede toplu hranu tek kada je otkrio vatru i počeo da kuva hranu na njoj. Pre toga su, navodno, prvobitni ljudi morali da jedu samo sirovu hranu.

Doktor istorijskih nauka B. F. Poršnev tvrdi da je način proizvodnje vatre bio otkriven u doba ranog paleolita tokom procesa obrade kamena. Pouzdano se zna da su vatru već koristili pećinski ljudi, ali u početku samo kako bi pomoću dima oterali insekte. Tek kasnije su se ljudi dosetili da na njoj mogu kuvati hranu.

Prvo su je koristili zbog dima za konzerviranje hrane, a zatim su naučili da peku na otvorenoj vatri, i tek u doba neolita, kada su se pojavile keramičke posude, hranu su počeli i da kuvaju... A potom i da se koristi za pečenje gline, topljenje metala, osvetljenje, zaštitu od divljih životinja...

Postoji verzija po kojoj je prvi put vatra dobijena slučajno, na primer, kada je grom udario u drvo ili tokom izbijanja prirodnog gasa na površinu zemlje. Najčešći način proizvodnje vatre je trenje. Obično bi komad čvrstog drveta trljali o mekši. Vatra se dobijala i trljanjem dva kamena sve dok ne bi počele da lete varnice.

Vatra je u primitivnim društvima igrala veoma važnu ulogu pa je brzo postala predmet verskih kultova i verovanja. Skoro svaki narod je imao svoje božanstvo koje je bilo „odgovorno” za vatru.

Međutim, stvari su bile malo drugačije nego što kažu zvanični istorijski izvori, objavio je ruski portal „Pravda”. Naučnike već dugo vremena iznenađuje zbog čega su se anatomske promene koje su u vezi sa žvakanjem hrane, kao što su smanjenje veličine zuba i muskulatura čeljusti, kod ljudi pojavile mnogo pre nego što su počeli da obrađuju hranu na vatri. Po mišljenju stručnjaka iz Jute, milionima godina unazad, na teritoriji današnje Afrika promenio se ekološki sistem: potiskivanje drvenastog rastinja suvim biljem dovelo je do čestih požara. Plemena koja su tamo živela ne samo da su uspela da se prilagodi tom vatrenom okruženju već su iskoristili situaciju za sebe. Vatra je uništila skloništa životinja što ih je učinilo lakim plenom, a pored toga, veliki broj biljaka pogodnih za ishranu bio je izložen prirodnoj termičkoj obradi pa su postale jestivije i – ukusnije.