Древно кување уз помоћ пожара

Наши далеки преци имали су прилику да једу термички обрађену храну још много пре него што су научили да користе ватру. До тог закључка недавно су дошли антрополози са Универзитета у Јути (САД). Они сматрају да је древно кување настало у великој мери захваљујући природним пожарима.

Раније се сматрало да је хомосапиенс почео да једе топлу храну тек када је открио ватру и почео да кува храну на њој. Пре тога су, наводно, првобитни људи морали да једу само сирову храну.

Доктор историјских наука Б. Ф. Поршнев тврди да је начин производње ватре био откривен у доба раног палеолита током процеса обраде камена. Поуздано се зна да су ватру већ користили пећински људи, али у почетку само како би помоћу дима отерали инсекте. Тек касније су се људи досетили да на њој могу кувати храну.

Прво су је користили због дима за конзервирање хране, а затим су научили да пеку на отвореној ватри, и тек у доба неолита, када су се појавиле керамичке посуде, храну су почели и да кувају... А потом и да се користи за печење глине, топљење метала, осветљење, заштиту од дивљих животиња...

Постоји верзија по којој је први пут ватра добијена случајно, на пример, када је гром ударио у дрво или током избијања природног гаса на површину земље. Најчешћи начин производње ватре је трење. Обично би комад чврстог дрвета трљали о мекши. Ватра се добијала и трљањем два камена све док не би почеле да лете варнице.

Ватра је у примитивним друштвима играла веома важну улогу па је брзо постала предмет верских култова и веровања. Скоро сваки народ је имао своје божанство које је било „одговорно” за ватру.

Међутим, ствари су биле мало другачије него што кажу званични историјски извори, објавио је руски портал „Правда”. Научнике већ дуго времена изненађује због чега су се анатомске промене које су у вези са жвакањем хране, као што су смањење величине зуба и мускулатура чељусти, код људи појавиле много пре него што су почели да обрађују храну на ватри. По мишљењу стручњака из Јуте, милионима година уназад, на територији данашње Африка променио се еколошки систем: потискивање дрвенастог растиња сувим биљем довело је до честих пожара. Племена која су тамо живела не само да су успела да се прилагоди том ватреном окружењу већ су искористили ситуацију за себе. Ватра је уништила склоништа животиња што их је учинило лаким пленом, а поред тога, велики број биљака погодних за исхрану био је изложен природној термичкој обради па су постале јестивије и – укусније.