​Samuraji i alternativni pacifizam

Od našeg specijalnog izveštača
Tokio – Ishod „golf diplomatije” Donalda Trampa i Šinza Abea u milijarderovom letnjikovcu na Floridi je „nacionalna tajna”, našalio se japanski premijer posle susreta s američkim predsednikom. I zaista, osim diplomatskih floskula o uzajamnom razumevanju i podržavanju, u javnost do danas nisu procurili konkretni detalji sa jednog od prvih susreta dvojice lidera. Ipak, imajući u vidu predistoriju Trampovih izjava o Aziji, gde nije štedeo packe ni na račun Tokija, nije teško dokučiti nervozu japanskog gosta zbog mogućih postupaka mušičavog predsednika, koji se, nekim čudom, našao za kormilom najvažnijeg japanskog saveznika. Posebno kada se uzme u obzir da je pre nekoliko dana Severna Koreja opet provokatorski ispalila projektile u pravcu Japana. Bio sam svedok nimalo fingirane zabrinutosti japanskih zvaničnika na koje sam nailazio u beskonačnim hodnicima ovdašnjeg ministarstva spoljnih poslova, a novinarski brifinzi su osim otvorene osude samodršca u Pjongjangu sadržali još jedan zajednički imenilac – ponovno i ponovno podvlačenje dubokih savezničkih odnosa Japana i Amerike.

JEDNA FOTOGRAFIJA: Zanimljivo je pak posmatrati novu fazu odnosa Vašingtona i Tokija, dakle onu posle japanske kapitulacije 1945. kroz prizmu samo jedne fotografije. Vrhovni zapovednik okupacionih snaga, američki general Daglas Mekartur je, naime, posle dolaska u japansku prestonicu sačekao da mu u posetu dođe car Hirohito, situacija dotad nezamisliva kada se ima u vidu da su imperatoru pripisivani božanski atributi. Iako je najpre bilo predloga da se japanskom caru ukinu sve nadležnosti, a on kazni za zločine u Drugom svetskom ratu, Mekartur je pravilno procenio da će, ukoliko saveznici stvarno žele mirnu tranziciju japanskog društva, onda presto hrizanteme i najstarija monarhija na svetu morati da opstanu. Makar simbolično. Ista takva, duboko simbolična, bila je i prva fotografija generala i cara. Iz japanske perspektive najpre je šokantna bila neformalna odeća kao i poza koju je Mekartur zauzeo, a drugo i možda još važnije bilo je što je to bio prvi put da je car Hirohito fotografisan pored nekog ko je viši od njega. Japanci su bili šokirani, pokušana je cenzura fotografije, ali uzalud. Božanska aura nedodirljivosti koja je pripisivana caru nestala je onog sekunda kada sevnuo blic Mekarturovog fotografa Gaetana Felisa.

PROAKTIVNI PACIFIZAM: Posleratni i danas važeći japanski ustav napisan je po diktatu pomenutog generala Daglasa Mekartura. Pacifistički u svojoj suštini, ovaj vrhovni pravni akt sadrži čuveni član devet, kojim se nacija odrekla prava upotrebe sile kao sredstva za rešavanje međunarodnih sporova. Ipak, dolaskom na vlast premijera Šinza Abea, počele su najpre stidljivo, a potom sve glasnije diskusije da li Japan treba da ostane bezuslovno pacifistička zemlja. Najpre je Islamska država mučki ubila jednog japanskog novinara na Bliskom istoku, što je izazvalo Abeov bes i poruku da će „zločinci plati”, a potom je poigravanje projektilima severnokorejskog lidera dodatno uozbiljilo bezbednosnu situaciju na Japanskom arhipelagu. Nikad nijedan japanski lider posle Drugog svetskog rata nije tako otvoreno zapretio odmazdom kao tada Šinzo Abe džihadistima. Mnogi su se stresli, a naročito oni u regionu. Iako je u famoznom članu devet japanskog Ustava ugrađeno da će zemlja „uvek” odbijati rat i izbegavati sukobe na sve moguće načine, pojedini glasovi u Tokiju su skloniji da veruju u pragmatičniji pristup takozvanog proaktivnog pacifizma. Ako posegnemo za leksičkim igrarijama Donalda Trampa i njegovog štaba, utisak je da je u Japanu kucnuo čas za „postpacifizam”, to jest „alternativni pacifizam”. Nevolja za sve jastrebove u japanskoj administraciji je u tome što je japanski narod i dalje duboko odan ideji suštinskog pacifizma (bez ikakvih verbalnih modifikacija). Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da najmanje 60 odsto Japanaca i ne pomišlja da okrene leđa ideji koja je zemlji donela prosperitet nakon što je bačena na kolena u Drugom svetskom ratu.

Ovih dana u poseti regionu prvi put boravi američki državni sekretar Reks Tilerson. Osim Japana i Južne Koreje, na njegovoj maršruti je i Kina. Šef Stejt departmenta je, međutim, ocenio da je diplomatija u slučaju Severne Koreje „omanula”. Sasvim dovoljna verbalna varnica da uznemiri duhove u Pjongjangu da opet udare u ratne bubnjeve.

Takođe ovih dana, u Poljskoj je ponovljen čuveni eksperiment američkog psihologa Stenlija Milgrama, sa podjednako uznemirujućim rezultatima. Pedeset godina kasnije potvrđeni su nalazi Milgramovog eksperimenta o spremnosti ljudi da pod direktnim zahtevom autoriteta poslušaju svako naređenje, pa makar ono podrazumevalo bol drugih, pa čak i ekstremnu torturu. Iste godine kada je Stenli Milgram objavio rezultate svoje studije, Hana Arent je skovala sintagmu „banalnost zla” kako bi u knjizi „Ajhman u Jerusalimu” opisala ponašanje jednog ljudskog „šrafa” u konstrukciji nacističkog plana o zlokobnom  „konačnom rešenju”.

I nije region jugoistočne Azije jedina neuralgična tačka na planeti u kojoj bi najmračnije strane ljudske prirode mogle da izbiju u prvi plan. Mi na Balkanu bismo mogli ponešto o tome da kažemo. Zato bi, imajući u vidu lakoću s kojom lideri manipulišu masama, bilo politički i istorijski mudro izbegavati zapaljive parole. Samo dijalog i istinski pacifizam nemaju alternativu.