Poezija između Remboa i Bouvija

Poljska pesnikinja Eva Zonenberg debitovala je sa generacijom poljskih pesnika nazvanom „Beležnica”, koja predstavlja veliki međugeneracijski prelom krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Njeni pripadnici bili su zainteresovani pre svega za američku poeziju, čiji pesnici su se prvenstveno bavili svakodnevnim i ličnim životom. Nagrađivana je u Poljskoj i inostranstvu, prevođena i pozivana na najpoznatije festivale poezije. U Srbiji su objavljena dva obimna izbora iz njene poezije, Imperija suze (Beograd, Treći trg, 2006, 2017) i Neuračunljivi (Banja Luka, Kuća poezije, 2016). Na ovogodišnjem Međunarodnom danu poezije u Kulturnom centru Beograda predstavlja Poljsku, što je i povod za ovaj razgovor.

Vaša generacija pesnika suprotstavljala se pre svega angažovanoj književnosti, dajući prvenstvo privatnoj tematici.

Pesnici „Beležnice” predstavljali su više grupa objedinjenih u književni pravac koji je odigrao veoma značajnu ulogu u poljskoj književnosti. U ovom trenutku oni su istorija. Današnji mladi pesnici, rođeni osamdesetih i devedesetih, već pišu drugačije. Nema više fascinacije američkom poezijom i njujorškom školom. Ostaje samo poezija, videćemo dokle će izdržati iskušenja vremena.

Šta je za vas „nova privatnost” za koju se „Beležnica” u početku zalagala?

Iskreno rečeno, ne znam. Možda je to zato što se ne poistovećujem s tim pokretom. Veoma sam volela O’Haru, ali nisam nameravala da ga oponašam i pišem u njegovom duhu. Pesnici „Beležnice” su takođe pokazali drugi aspekt bavljena poezijom i drugi način viđenja stvarnosti, koja se kod nas veoma razlikovala od evropske i svetske. I ja sam pronašla vlastiti način prikazivanja stvarnosti. Tada su to bili pobunjenički i brutalni tekstovi o takozvanoj „maloj stvarnosti”. Bila sam veoma mlada i nisam se slagala sa mnogim stvarima koje su me okruživale. Bunila sam se. S tim što je moja pobuna bila usamljenička. Nisam tražila sabuntovnike. Primenjivala sam lukavu igru koja se zasnivala na ogoljavanju reči, a preko reči i sveta. Ogoliti reč znači ne dopustiti joj da bude banalna. Vitgenštajn je u svom traktatu napisao „granice mog jezika su granice moga sveta”. Jer, jezik je poput živog organizma na kome se izvode najrazličitiji eksperimenti. U biti se ne radi samo o prekoračivanju granica jezika, već i samog sebe, jer se menja i svet koji nas okružuje.

U čemu se sastoji razlika između „muške” i „ženske” poezije generacije „Beležnice”? Među prvim pesnikinjama predstavili ste se kao „ženska” pesnikinja, kasnije ste tvrdili da ste pre „muška”. Da li je tu reč o izvesnoj glumi ili o potrazi za slobodom?

Pisanje je gluma, kako je rekao Eliot. I ja tako smatram. Pišući otelovljujem se u razne likove: u dete, starca, muškarca, ženu, prostitutku, prosjaka, sveticu. U leksikonu mladih pesnika Parnas Bis iz devedesetih godina predstavljena sam kao „najmuškija pesnikinja”. To je bio kompliment. Tih godina u Poljskoj bilo je veoma malo pesnikinja. Vladalo je uverenje da samo muškarci pišu dobru poeziju. U svojoj generaciji bila sam jedna od prvih pesnikinja koja je govorila vlastitim glasom. Što se tiče „muške pesnikinje”, u stvarnosti kao pesnikinja osećam se ponekad kao loš mladić koji želi da žigoše zlo sveta javno, brutalno, neposredno i nimalo lepo.

Najbliži mi je ipak androginizam, koji me je oduvek fascinirao: Biti oslobođen seksualnosti. Ne može se biti rob vlastitog tela. Od njega se treba distancirati. Za mene je duhovnost važnija od tela, jer nema pol, kao što ni pesme nemaju pol. One su androgina bića, koja jedino stavljaju masku pola.

Od samog početka zainteresovala me je vaša tematska i stilska raznorodnost. To se nije promenilo do danas.

U poeziji se uopšte radi o pokazivanju skrivenog i nedostižnog, o činjenju nevidljivog vidljivim, nepoetskog poetskim. Stvaranje mora biti nepredvidljivo. To je suština umetnosti. U raznorodnosti poetika, koje sam stvarala, ja sam kao kameleon, koji se neprestano menja, prilagođavajući se vremenu u kome živi. Bliski su mi preobražaji Bouvija, koji je stvorio niz likova koji su dovršavanje Remboovog „ja sam neko drugi”, koje je transgresijsko stanovište. Telesnost je tu nešto uslovno, nešto što može biti veštački modifikovano. To se nadovezuje i na „mimikričnost” Rože Kajoa, što je karakteristično za virtualnu stvarnost. Sjajno je to prikazala i Kao Fei ciklusom fotografija naslovljenih sa Costplayers.

Objavili ste novu knjigu, Moji papirni ljubavnici...

To je svojevrstan vodič po kulturnim arhetipovima, koje sam razmatrala izabravši ličnosti poput Kaligule, Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Remboa, Koktoa, Vitgenštajna, Bejkona, Vorhola, Bouvija, trudeći se da ih prikažem iz potpuno drugačije perspektive nego dosad. U izvesnom smislu to su tekstovi o meni, tačnije o likovima koji su me fascinirali, inspirisali, donekle i formirali.