Поезија између Рембоа и Боувија

Пољска песникиња Ева Зоненберг дебитовала је са генерацијом пољских песника названом „Бележница”, која представља велики међугенерацијски прелом крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Њени припадници били су заинтересовани пре свега за америчку поезију, чији песници су се првенствено бавили свакодневним и личним животом. Награђивана је у Пољској и иностранству, превођена и позивана на најпознатије фестивале поезије. У Србији су објављена два обимна избора из њене поезије, Империја сузе (Београд, Трећи трг, 2006, 2017) и Неурачунљиви (Бања Лука, Кућа поезије, 2016). На овогодишњем Међународном дану поезије у Културном центру Београда представља Пољску, што је и повод за овај разговор.

Ваша генерација песника супротстављала се пре свега ангажованој књижевности, дајући првенство приватној тематици.

Песници „Бележнице” представљали су више група обједињених у књижевни правац који је одиграо веома значајну улогу у пољској књижевности. У овом тренутку они су историја. Данашњи млади песници, рођени осамдесетих и деведесетих, већ пишу другачије. Нема више фасцинације америчком поезијом и њујоршком школом. Остаје само поезија, видећемо докле ће издржати искушења времена.

Шта је за вас „нова приватност” за коју се „Бележница” у почетку залагала?

Искрено речено, не знам. Можда је то зато што се не поистовећујем с тим покретом. Веома сам волела О’Хару, али нисам намеравала да га опонашам и пишем у његовом духу. Песници „Бележнице” су такође показали други аспект бављена поезијом и други начин виђења стварности, која се код нас веома разликовала од европске и светске. И ја сам пронашла властити начин приказивања стварности. Тада су то били побуњенички и брутални текстови о такозваној „малој стварности”. Била сам веома млада и нисам се слагала са многим стварима које су ме окруживале. Бунила сам се. С тим што је моја побуна била усамљеничка. Нисам тражила сабунтовнике. Примењивала сам лукаву игру која се заснивала на огољавању речи, а преко речи и света. Оголити реч значи не допустити јој да буде банална. Витгенштајн је у свом трактату написао „границе мог језика су границе мога света”. Јер, језик је попут живог организма на коме се изводе најразличитији експерименти. У бити се не ради само о прекорачивању граница језика, већ и самог себе, јер се мења и свет који нас окружује.

У чему се састоји разлика између „мушке” и „женске” поезије генерације „Бележнице”? Међу првим песникињама представили сте се као „женска” песникиња, касније сте тврдили да сте пре „мушка”. Да ли је ту реч о извесној глуми или о потрази за слободом?

Писање је глума, како је рекао Елиот. И ја тако сматрам. Пишући отеловљујем се у разне ликове: у дете, старца, мушкарца, жену, проститутку, просјака, светицу. У лексикону младих песника Парнас Бис из деведесетих година представљена сам као „најмушкија песникиња”. То је био комплимент. Тих година у Пољској било је веома мало песникиња. Владало је уверење да само мушкарци пишу добру поезију. У својој генерацији била сам једна од првих песникиња која је говорила властитим гласом. Што се тиче „мушке песникиње”, у стварности као песникиња осећам се понекад као лош младић који жели да жигоше зло света јавно, брутално, непосредно и нимало лепо.

Најближи ми је ипак андрогинизам, који ме је одувек фасцинирао: Бити ослобођен сексуалности. Не може се бити роб властитог тела. Од њега се треба дистанцирати. За мене је духовност важнија од тела, јер нема пол, као што ни песме немају пол. Оне су андрогина бића, која једино стављају маску пола.

Од самог почетка заинтересовала ме је ваша тематска и стилска разнородност. То се није променило до данас.

У поезији се уопште ради о показивању скривеног и недостижног, о чињењу невидљивог видљивим, непоетског поетским. Стварање мора бити непредвидљиво. То је суштина уметности. У разнородности поетика, које сам стварала, ја сам као камелеон, који се непрестано мења, прилагођавајући се времену у коме живи. Блиски су ми преображаји Боувија, који је створио низ ликова који су довршавање Рембоовог „ја сам неко други”, које је трансгресијско становиште. Телесност је ту нешто условно, нешто што може бити вештачки модификовано. То се надовезује и на „мимикричност” Роже Кајоа, што је карактеристично за виртуалну стварност. Сјајно је то приказала и Као Феи циклусом фотографија насловљених са Цостплаyерс.

Објавили сте нову књигу, Моји папирни љубавници...

То је својеврстан водич по културним архетиповима, које сам разматрала изабравши личности попут Калигуле, Леонарда да Винчија, Микеланђела, Рембоа, Коктоа, Витгенштајна, Бејкона, Ворхола, Боувија, трудећи се да их прикажем из потпуно другачије перспективе него досад. У извесном смислу то су текстови о мени, тачније о ликовима који су ме фасцинирали, инспирисали, донекле и формирали.