Mladi Balkanci hoće prijateljstvo i jedinstvo

Nikada nisu nosili pionirske marame, ustajali na himnu „Hej, Sloveni“ i živeli u zemlji koja se prostirala od Vardara pa do Triglava, iako su rođeni u Splitu, Jagodini i Sarajevu.

Gotovo svi su rođeni nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Iako su od svojih roditelja slušali najlepše priče o bivšoj zemlji, nemaju ideju da stvaraju novu Jugoslaviju. Sve što žele jeste stvaranje prijateljskih odnosa među narodima koji žive u istom regionu, dele zajedničku prošlost i pričaju isti jezik, ali sa drugačijim narečjem. Plod njihovog prijateljstva jeste udruženje „Balkanac” koje okuplja više od 7.500 mladih iz regiona i dokumentarni film „Zar nije bolje ovako” koji je nedavno imao premijeru pred prepunom salom beogradskog Doma omladine.

U tom filmu više od 400 osoba iz Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine evocira uspomene o bivšoj zemlji, govori o svojoj svakodnevici i o planovima za budućnost.
Lejla Ibrulj (23), studentkinja hemije iz Sarajeva, i Ante Pereza (21), student Likovne akademije iz Splita, upoznali su se kada je Nemanja Cvetković (22), student ekonomije iz Jagodine, pre dve godine odlučio da stupi u kontakt sa mladima iz bivše Jugoslavije i snimi dokumentarni film o njihovim životima i planovima za budućnost.

– Snimio sam kratak video-klip, koji sam postavio na veb-stranice studentskih organizacija univerziteta u Zagrebu i u Sarajevu, u kome sam svoje kolege pitao da li žele da rade na regionalnom projektu. Odziv je bio fenomenalan. Ekipa je počela da se okuplja preko „Fejsbuka”, potom smo se upoznali uživo i počeli da snimamo film „Zar nije bolje ovako?“ – priča Nemanja Cvetković.

Nemanja je prvi put posetio Hrvatsku tek 2010. godine, jer je, poput većine svojih vršnjaka, imao gomilu predrasuda o susedima. Zato je odlučio da ode i vidi kako stvari zaista stoje. Otišao je u Zadar sa namerom da ostane tri dana. Ostao je više od mesec.

– Moje mišljenje o mladima u Hrvatskoj se potpuno promenilo – ljudi su izuzetno gostoprimljivi i druželjubivi. Onda sam 2016. godine otišao u Tuzlu, baš na dan kada se Šešelj vratio iz Haga u Beograd i doživeo isto, prijatno iskustvo. Kada smo počeli da snimamo film, od svih političara kojima smo se obraćali za pomoć, samo nam je gradonačelnik Tuzle Jasmin Imamović rekao: „Ljudi, vi radite pravu stvar. Kako mogu da vam pomognem?“ Dao nam je kombi kojim smo prošli region. Predrag Aleksandrić, novinar iz Mladenovca, dao nam je video-kameru i tako smo počeli da snimamo film. Od sopstvenih para finansirali smo putovanje po regionu – išli smo u Zagreb, Split, Trogir, Beograd, Tuzlu, Sarajevo, Jagodinu i Svilajnac, anketirali više od 400 prolaznika i imali dvadeset intervjua sa ljudima različitih generacija – priča Nemanja Cvetković.

Na pitanje – sa kojom motivacijom je osnovano udruženje „Balkanac”, Ante Perez kaže:
– Glavni razlog bila je želja da suzbijemo jedan od najvećih problema na ovim prostorima, a to je odrastanje mladih u društvu prepunom netolerancije i predrasuda. Uprkos nesreći koja je zahvatila ove prostore pre četvrt veka, smatramo da mladi ljudi ne treba da žive pod teretom koji im nameće njihova nacionalnost ili vera. Mi već generacijama živimo zajedno na ovim prostorima i mnoge stvari nas spajaju. Što se tiče naših jezika, bez obzira kako ih nazivali, činjenica da se razumemo „bez titlova” je najbitnija – kaže Ante.

Na pitanje – da li su mladi u Hrvatskoj spremni da grade prijateljske odnose sa vršnjacima iz regiona, on kaže:  
– U prirodi čoveka je da gradi prijateljske veze sa drugim ljudima, bez obzira na pripadnost određenoj naciji. Uprkos delimičnoj zatrovanosti društva, većina mladih danas u Hrvatskoj ne oseća nikakvu averziju prema svojim vršnjacima iz drugih zemalja. Smatramo da nema boljeg načina za suzbijanje predrasuda od druženja i prijateljstava, jer kad mladi vide da ono što slušaju i čitaju u medijima ne odgovara stvarnosti, onda granice prestaju da budu problem – slikovito objašnjava Ante.

Lejla Ibrulj, rođena je u Sarajevu tokom rata u Bosni i prohodala je u skloništu. Danas studira hemiju i angažovana je u udruženju „Narko – Ne“ koje pomaže mladima iz svih entiteta da se bore protiv zavisnosti. Tvrdi da se u Beogradu i Zagrebu oseća kao kod kuće.

– Obišla sam ceo region i nemam nijedno loše iskustvo. Žao mi je što u medije uglavnom stižu informacija o mladim navijačima koji uzvikuju nacionalističke parole, a niko ne izveštava da na Balkanu ima više stotina organizacija koje okupljaju mlade iz svih država bivše Jugoslavije. Meni je najveći utisak filma bilo to što je 98 odsto mladih iz sve tri države na pitanje „Gde vidite sebe u budućnosti?“ reklo – u inostranstvu. Kada smo cariniku na bosansko-hrvatskoj granici rekli da želimo da snimamo film o mladima u Mostaru, on nam je tužno odgovorio: „Pa, ovde nema više mladih.“ Mislim da je to najbolji odgovor na pitanje – zbog čega moramo svi zajedno da se borimo za bolju budućnost, zaključuje Lejla Ibrulj.