Млади Балканци хоће пријатељство и јединство

Никада нису носили пионирске мараме, устајали на химну „Хеј, Словени“ и живели у земљи која се простирала од Вардара па до Триглава, иако су рођени у Сплиту, Јагодини и Сарајеву.

Готово сви су рођени након потписивања Дејтонског споразума.

Иако су од својих родитеља слушали најлепше приче о бившој земљи, немају идеју да стварају нову Југославију. Све што желе јесте стварање пријатељских односа међу народима који живе у истом региону, деле заједничку прошлост и причају исти језик, али са другачијим наречјем. Плод њиховог пријатељства јесте удружење „Балканац” које окупља више од 7.500 младих из региона и документарни филм „Зар није боље овако” који је недавно имао премијеру пред препуном салом београдског Дома омладине.

У том филму више од 400 особа из Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине евоцира успомене о бившој земљи, говори о својој свакодневици и о плановима за будућност.
Лејла Ибруљ (23), студенткиња хемије из Сарајева, и Анте Переза (21), студент Ликовне академије из Сплита, упознали су се када је Немања Цветковић (22), студент економије из Јагодине, пре две године одлучио да ступи у контакт са младима из бивше Југославије и сними документарни филм о њиховим животима и плановима за будућност.

– Снимио сам кратак видео-клип, који сам поставио на веб-странице студентских организација универзитета у Загребу и у Сарајеву, у коме сам своје колеге питао да ли желе да раде на регионалном пројекту. Одзив је био феноменалан. Екипа је почела да се окупља преко „Фејсбука”, потом смо се упознали уживо и почели да снимамо филм „Зар није боље овако?“ – прича Немања Цветковић.

Немања је први пут посетио Хрватску тек 2010. године, јер је, попут већине својих вршњака, имао гомилу предрасуда о суседима. Зато је одлучио да оде и види како ствари заиста стоје. Отишао је у Задар са намером да остане три дана. Остао је више од месец.

– Моје мишљење о младима у Хрватској се потпуно променило – људи су изузетно гостопримљиви и дружељубиви. Онда сам 2016. године отишао у Тузлу, баш на дан када се Шешељ вратио из Хага у Београд и доживео исто, пријатно искуство. Када смо почели да снимамо филм, од свих политичара којима смо се обраћали за помоћ, само нам је градоначелник Тузле Јасмин Имамовић рекао: „Људи, ви радите праву ствар. Како могу да вам помогнем?“ Дао нам је комби којим смо прошли регион. Предраг Александрић, новинар из Младеновца, дао нам је видео-камеру и тако смо почели да снимамо филм. Од сопствених пара финансирали смо путовање по региону – ишли смо у Загреб, Сплит, Трогир, Београд, Тузлу, Сарајево, Јагодину и Свилајнац, анкетирали више од 400 пролазника и имали двадесет интервјуа са људима различитих генерација – прича Немања Цветковић.

На питање – са којом мотивацијом је основано удружење „Балканац”, Анте Перез каже:
– Главни разлог била је жеља да сузбијемо један од највећих проблема на овим просторима, а то је одрастање младих у друштву препуном нетолеранције и предрасуда. Упркос несрећи која је захватила ове просторе пре четврт века, сматрамо да млади људи не треба да живе под теретом који им намеће њихова националност или вера. Ми већ генерацијама живимо заједно на овим просторима и многе ствари нас спајају. Што се тиче наших језика, без обзира како их називали, чињеница да се разумемо „без титлова” је најбитнија – каже Анте.

На питање – да ли су млади у Хрватској спремни да граде пријатељске односе са вршњацима из региона, он каже:  
– У природи човека је да гради пријатељске везе са другим људима, без обзира на припадност одређеној нацији. Упркос делимичној затрованости друштва, већина младих данас у Хрватској не осећа никакву аверзију према својим вршњацима из других земаља. Сматрамо да нема бољег начина за сузбијање предрасуда од дружења и пријатељстава, јер кад млади виде да оно што слушају и читају у медијима не одговара стварности, онда границе престају да буду проблем – сликовито објашњава Анте.

Лејла Ибруљ, рођена је у Сарајеву током рата у Босни и проходала је у склоништу. Данас студира хемију и ангажована је у удружењу „Нарко – Не“ које помаже младима из свих ентитета да се боре против зависности. Тврди да се у Београду и Загребу осећа као код куће.

– Обишла сам цео регион и немам ниједно лоше искуство. Жао ми је што у медије углавном стижу информација о младим навијачима који узвикују националистичке пароле, а нико не извештава да на Балкану има више стотина организација које окупљају младе из свих држава бивше Југославије. Мени је највећи утисак филма било то што је 98 одсто младих из све три државе на питање „Где видите себе у будућности?“ рекло – у иностранству. Када смо царинику на босанско-хрватској граници рекли да желимо да снимамо филм о младима у Мостару, он нам је тужно одговорио: „Па, овде нема више младих.“ Мислим да је то најбољи одговор на питање – због чега морамо сви заједно да се боримо за бољу будућност, закључује Лејла Ибруљ.