Živi jezik pokojne države

Deklaraciju o zajedničkom jeziku za 20 sati potpisalo je više od 2.000 ljudi, ali nije poznato koliko ljudi u istom dokumentu vidi političku intrigu sa nepoznatim posledicama. Najviše se uzbudila javnost u Hrvatskoj gde tekst ovog dokumenta ocenjuju kao kukavičje jaje koje ih opet gura u jugo-zagrljaj sa Srbima, iz kojeg su krvavo izašli. I dok se čeka šta će na Balkanu promeniti ovaj dokument, koji je juče predstavljen u Sarajevu, i u Srbiji na pomen zajedničkog jezika kažu „neka hvala”, uz ocenu da je deklaracija zapravo samo – trojanski lingvistički konj.

Ukoliko deklaracija vodi u nešto što se zove pomirenje i ne ruši ugled srpskog jezika, za profesora Filološkog fakulteta u Beogradu Veljka Brborića, taj tekst ima smisla. Međutim, profesor dodaje da to ne zavisi od nas, već od državnih organa.

–U Sandžaku veliki broj sudskih sporova ne može da se privede kraju. Optuženi traži da mu se materijal dostavi na bošnjačkom, a ne na srpskom, jer ga navodno ne razume. To jeste apsurdno i oko toga se svi slažemo – kaže Veljko Brborić.

Slična besmislica je i postojanje bankomata na teritoriji Bosne i Hercegovine, gde korisnici biraju da li žele opciju na srpskom, hrvatskom ili bosanskom jeziku.

Profesor, međutim, postavlja pitanje zašto u pisanje teksta nisu uključeni naučnici sa fakulteta i instituta gde se proučava jezik.

– Mora se voditi računa o kom jeziku je reč u deklaraciji. Od lingvista tu su samo Ranko Bugarski iz Srbije, a iz Hrvatske Snježana Kordić, ostalo su reditelji, glumci, pisci. Pisci ipak nisu pozvaniji da govore na ovu temu od profesora jezika – smatra Brborić.

Njemu nije jasno i šta inicijatori očekuju od ove deklaracije.

– Pošto su tekst držali u tajnosti, to mi liči na ilegalan rad – dodaje naš sagovornik.

Pisac Ante Tomić objasnio je svoje razloge u tekstu „Zašto sam potpisao deklaraciju”, koji je preneo „Jutarnji list”. Naveo je da je hrvatski jezik „izmišljen da bi Hrvate držao u strahu, da ih muči kako ne govore jezikom koji zovu svojim, pa da vazda pitaju je li se reče hiljada ili tisuća, kisela ili mineralna voda, je li ispravno slavina, česma ili pipa...”

– Baš svi u Hrvatskoj, pa i najljući ustaše i pravaši, savršeno dobro znaju šta su kašika, bioskop, saksija i pantalone. Ni rođeni nakon raspada Jugoslavije nemaju problema s razumevanjem srpskog ili bosanskog, a navijači Hajduka, videli smo nedavno, znaju i ćirilicu. Svejedno, našim jezikoslovcima zbog nečega se sviđa špilati maloumnost tvrdeći kako to nema veze s nama, kako smo mi čist nekaj drugo – ističe Tomić.

Ovaj pisac pita da li smo glupi, ili je naš mozak nekakav loš stroj, s memorijom kao stari PC 286, pa u njega ne možemo da smestimo i hiljadu i tisuću, i stubu i stepenicu, i pipu i slavinu?

Ne misle tako u Hrvatskoj akademiji znanosti i umjetnosti. Predsednik Akademije Zvonko Kusić predviđa da deklaracija dovodi u pitanje pravo hrvatskog naroda na svoj vlastiti jezik s njegovim nacionalnim imenom.

S druge strane, Igora Mandića ova tema uopšte ne zanima. Za naš list pisac kaže da je o ovoj temi govorio pre 20 godina na srpskoj i hrvatskoj televiziji, u raznim polemikama i esejima.

– Sad se neko društvo formiralo sa tom idejom. Pošto me nisu pozvali, ne bih komentarisao. Nemam nikakav stav – kaže Mandić.

Čitaoci na „Politikinom” sajtu, pak, uvek rado komentarišu temu koja se tiče „vlasništva” nad jezikom. Predlažu ime za zajednički jezik „hrbski” i podsećaju na stavove Krleže, Andrića, pa sve do Ljudevita Gaja...

Razmišljajući o ovoj temi, pisac Vladislav Bajac podseća da su nam političari nametnuli tu formulu „država = jezik”.

– Laž se tako prodala za istinu. Jezik je živo telo svake kulture koje se ne podudara sa geografskim granicama – kaže Bajac koji je potpisao deklaraciju.

Kako dodaje, reč je o nečemu što svi znaju i što treba još jednom naglas reći: u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori govori se jedan jezik sa četiri standardne varijante.

– Ova deklaracija ne traži nijednu od varijanti da bude iznad drugih, a opet ne možemo zbunjenim strancima da objasnimo kako se to mi svi potpuno razumemo, ali u javnom  prostoru zvanično govorimo različitim „stranim” jezicima – kaže pisac „Hamam Balkanije”.

Pisac Saša Ilić, potpisnik deklaracije:

Izvlačenjem ovog tepiha ispod nogu nacionalističkih političkih elita, ukida se mogućnost za dalje sprovođenje segregacije u školama i negovanje nacionalističkih mitova o autentičnosti nacija i njihovih jezika. Ova laž je ugrađena u ustave ovih država čije filologije su se pretvorile u kasarne. Odličan primer su prve reakcije filologa iz Srbije i Hrvatske (Kovačević/Jozić). Te reakcije potiču iz istog registra što samo govori u prilog tome da je ovakva deklaracija pogodila u neuralgičnu tačku.

Vladislav Bajac, pisac i potpisnik deklaracije:

Upravo sam u Parizu govorio o ovoj deklaraciji. Ona je posledica zdravog razuma, jezičkog i stručnog znanja, dobre volje i naročito – želje da mladima svih generacija u amanet ne ostavimo iznuđenu mržnju već prirodnu potrebu za zbližavanjem kako pomoću sličnosti tako i pomoću razlika. Jeziku je prirodno mesto van politike i iznad nacionalističke zloupotrebe.

Ante Tomić, pisac i potpisnik deklaracije:

Službena jezična politika u poslednjih 25 godina sažeto je glasila: „E, narode, idemo se praviti glupi”. Deklaracija o zajedničkom jeziku suprotstavlja se užasnom, idiotskom, neljudskom stanju u kojem je danas naš jezik. Potpisao sam je jer ona pomirljivo i prijateljski priznaje svakoga, jer afirmira različitosti, dozvoljava da jedna stvar može imati više imena, da mi svi, eto, govorimo jednim jezikom koji se od mesta do mesta različito zove, negde je hrvatski, negde srpski, negde bosanski, a negde crnogorski.

Potpisnici Deklaracije o zajedničkom jeziku:

Dubravka Ugrešić, Daša Drndić, Slobodan Šnajder, Olja Savičević Ivančević, Damir Karakaš, Bora Ćosić, Vedrana Rudan, Svetislav Basara, Dragan Velikić, Ivan Čolović, Svetlana Slapšak, Srećko Horvat, Mirjana Miočinović, Lenka Udovički, Srđan V. Tešin, Nenad Veličković, Oto Horvat, Ivan Ivanji, Ante Lešaja, Srđan Srdić, Drago Pilsel, Boris Postnikov, Heni Erceg, Nenad Rizvanović, Nikola Bajto, Asja Bakić, Ahmed Burić, Ferida Duraković...