Okršaj kod Triangla

Selo se diglo, pisalo peticiju, dobroćudni stočar je pušten jer su se iznenada promenile okolnosti. Otkriveno je da su oni koji su hteli da opljačkaju njegovu stoku pre toga počinili više nedela.

– Uplašeni posle moga pucnja iz lovačke puške, napadači su pobegli, slučaj odmah prijavili policiji i pritom lagali: rekli su da sam ja na njih pucao izvan salaša, na obali kanala. Policija je sutradan došla da proveri njihovu priču i na kraju su me pustili, jer su se uverili da sam se branio na svom salašu, a ne da sam napadao pecaroše na kanalu – kaže Zlatomir Putić pošto se iz pritvora vratio u svoju prirodnu oazu.

Zlata se doselio na salaš pre 31 godinu. Bio je među retkima koji su mislili da salaši, nekada glavna i romantična obeležja vojvođanske ravnice, moraju opstati, a danas je potpuno usamljen. Osnovao je svoj salaš, a pored njega koristi „u arendu” Baračkov salaš. Oba su u blizini takozvanog Triangla, mesta gde se kanal DTD račva u tri pravca: prema Novom Bečeju, Kikindi i Melencima. U daljini se vidi napušteni Kršprdilov salaš, a potpuno su nestali, odnosno razvučeni, Adičin i Mađarov. Ovaj drugi decenijama je držao neki Mađar Pišta. Sledeći živi salaš, na pet kilometara prema Bašaidu, drži neki Laza, koji se nekada doselio iz Kikinde u Bašaid, pa mu je i tu bila gužva, i onda se opredelio za potpunu samoću.

Zlata misli da je život na salašu lep. Može se bez elektrike, vodovoda, saobraćaja, gužvi i napetosti. Bilo je vremena u kojima je imao i po 250 grla svinja, 30 goveda, stotinu ovaca i koza. A tu su bile i kokoši, guske, ćurke. Trenutno ima petnaestak krava, 40 svinja, pedesetak ovaca. Problem je s isporukom mleka. Dok je imao komšiju – zajedno su ga odvozili. Sad mu je skupo da to radi sam. Verovatno će svoje krave ove godine, kad počne ispaša, premestiti na komšijski salaš da zajedno prevaziđu ovaj problem. U međuvremenu je držao telad, sve dok su mogla da sisaju, pa ih je onda, kad su dobrano pretekla dvesta kila težine, isporučivao na tržište.

Salaši su nasledili samo neke karakteristike onih nekadašnjih, zbog kojih su ušli u istoriju ravnice, pa i literaturu. Zadržala se danas teško zamisliva praksa da se na salašu ništa ne zaključava, da ceo posed čuvaju kere. One ne reaguju kad se pojavi gazdin prijatelj, a prema strancima su neumoljive.

Vraćajući se na događaj zbog kojeg je desetak dana proveo iza rešetaka, Zlata priča da je svoje napadače sreo dan-dva ranije.

– Da li su došli da izvide teren, ne znam, ali su od mene tražili čamac da, navodno, love ribu u kanalu. Kako da im dam čamac, kad mi treba? Ja u njega stavim bicikl, pređem kanal i vrlo brzo stignem do prodavnice u Novom Bečeju. Odbio sam ih i oni su došli da me opljačkaju. Srećom, otkriveni su u drugim lopovlucima – kaže Zlata, kome je za vreme boravka u istražnom zatvoru nestalo sedam ovaca.

Ranije nije pljačkan, pa mu je sretanje s lopovima i policijom teško palo. Do sada nije bio kod lekara.

– Ni u selu nema više druženja i ne sedi se na klupama „predkućom” kao nekad. Meni ovde naiđu drugari, pa pečemo ribu i „drugaramo”.

Da li mu je reč „drugaranje” ostala od babe (oca) ili mu je naišla u dugim zimskim noćima, nije ni važno. Važno je da je lepa kao život na salašu.

Ove oaze nasukane u moru žita nestaju pod naletom oranica koje šire novopečeni veleposednici. Opstaju oni salaši na koje su dospele koka-kole, a Zlata na to ne pristaje.