Окршај код Триангла

Село се дигло, писало петицију, доброћудни сточар је пуштен јер су се изненада промениле околности. Откривено је да су они који су хтели да опљачкају његову стоку пре тога починили више недела.

– Уплашени после мога пуцња из ловачке пушке, нападачи су побегли, случај одмах пријавили полицији и притом лагали: рекли су да сам ја на њих пуцао изван салаша, на обали канала. Полиција је сутрадан дошла да провери њихову причу и на крају су ме пустили, јер су се уверили да сам се бранио на свом салашу, а не да сам нападао пецароше на каналу – каже Златомир Путић пошто се из притвора вратио у своју природну оазу.

Злата се доселио на салаш пре 31 годину. Био је међу реткима који су мислили да салаши, некада главна и романтична обележја војвођанске равнице, морају опстати, а данас је потпуно усамљен. Основао је свој салаш, а поред њега користи „у аренду” Барачков салаш. Оба су у близини такозваног Триангла, места где се канал ДТД рачва у три правца: према Новом Бечеју, Кикинди и Меленцима. У даљини се види напуштени Кршпрдилов салаш, а потпуно су нестали, односно развучени, Адичин и Мађаров. Овај други деценијама је држао неки Мађар Пишта. Следећи живи салаш, на пет километара према Башаиду, држи неки Лаза, који се некада доселио из Кикинде у Башаид, па му је и ту била гужва, и онда се определио за потпуну самоћу.

Злата мисли да је живот на салашу леп. Може се без електрике, водовода, саобраћаја, гужви и напетости. Било је времена у којима је имао и по 250 грла свиња, 30 говеда, стотину оваца и коза. А ту су биле и кокоши, гуске, ћурке. Тренутно има петнаестак крава, 40 свиња, педесетак оваца. Проблем је с испоруком млека. Док је имао комшију – заједно су га одвозили. Сад му је скупо да то ради сам. Вероватно ће своје краве ове године, кад почне испаша, преместити на комшијски салаш да заједно превазиђу овај проблем. У међувремену је држао телад, све док су могла да сисају, па их је онда, кад су добрано претекла двеста кила тежине, испоручивао на тржиште.

Салаши су наследили само неке карактеристике оних некадашњих, због којих су ушли у историју равнице, па и литературу. Задржала се данас тешко замислива пракса да се на салашу ништа не закључава, да цео посед чувају кере. Оне не реагују кад се појави газдин пријатељ, а према странцима су неумољиве.

Враћајући се на догађај због којег је десетак дана провео иза решетака, Злата прича да је своје нападаче срео дан-два раније.

– Да ли су дошли да извиде терен, не знам, али су од мене тражили чамац да, наводно, лове рибу у каналу. Како да им дам чамац, кад ми треба? Ја у њега ставим бицикл, пређем канал и врло брзо стигнем до продавнице у Новом Бечеју. Одбио сам их и они су дошли да ме опљачкају. Срећом, откривени су у другим лоповлуцима – каже Злата, коме је за време боравка у истражном затвору нестало седам оваца.

Раније није пљачкан, па му је сретање с лоповима и полицијом тешко пало. До сада није био код лекара.

– Ни у селу нема више дружења и не седи се на клупама „предкућом” као некад. Мени овде наиђу другари, па печемо рибу и „другарамо”.

Да ли му је реч „другарање” остала од бабе (оца) или му је наишла у дугим зимским ноћима, није ни важно. Важно је да је лепа као живот на салашу.

Ове оазе насукане у мору жита нестају под налетом ораница које шире новопечени велепоседници. Опстају они салаши на које су доспеле кока-коле, а Злата на то не пристаје.