Nema mesta za slabe, zar ne

U Milojevićevom tekstu, međutim, ništa nije smešno. „Na tragu” podseća na čuveni film „I konje ubijaju, zar ne” Sidnija Polaka iz 1969. Pucanj u osakaćenog konja je „ubistvo iz milosrđa”. Tako u Polakovom filmu „ubijaju” plesače koji igraju do iznemoglosti, kako bi pobedili i dobili nagradu od 1.500 dolara. U Milojevićevoj jednočinki strada glumac, koji bi da igra, ali slovi za netalentovanog, pa ga renomirani reditelj ponižava, sve dok ovaj ne izgubi samopouzdanje i prestane da postoji kao čovek.

– Moj komad se, kako bi Piter Bruk rekao, bavi „mrtvačkim teatrom”. Sprema se „Hamlet” za dan pozorišta. Rad na predstavi teče „kao po loju”, a onda se ispreči bolest glavnog glumca, koji dve nedelje pred premijeru otkaže angažman. Bez novca da nađe nekog sposobnog glumca van ansambla, upravnik predlaže reditelju da uzme jedinog preostalog mlađeg glumca u pozorištu, koji, međutim, slovi za netalentovanog. Reditelj odbija predlog, pod izgovorom da tako ne može napraviti dobru predstavu dostojnu svog renomea, ali kad mu upravnik ponudi više novca, sve ponovo postaje „kao po loju”. Kada posle probe ostane sam, da uvežba monolog „Biti il’ ne biti”, publika vidi da je mladi glumac, zapravo, talentovan. Ali kada pokuša reditelju da pokaže kako je uradio monolog, ovaj mu to ne dozvoljava i sa licemernom srdačnošću ga savetuje da sluša samo njega. Mladi glumac ne može da se suprotstavi uglednom reditelju, gubi samopouzdanje i ne uspeva da sačuva svoju ljudskost. To je priča o borbi sa samim sobom, o prisili autoriteta, o bolnom ali isceliteljskom prihvatanju sopstvenih slabosti, ali i o tome da danas, u životu, u surovom i sirovom „sistemu” nema mesta za slabe – objašnjava za „Politiku” Milojević.

Vi ste na početku spisateljske karijere, konkurs Udruženja dramskih pisaca Srbije bio je anoniman. Da ste srećni zbog nagrade?

Nagrada, pogotovo kad dođe na početku, a „Na tragu” je moj drugi komad, ima pokretačku snagu. Istovremeno, to je i satisfakcija, znak da ste na dobrom spisateljskom putu. Mada pomalo i plaši. Zato što može sputati pisca. Držati se recepta, ponoviti uspeh, to je zavodljivo, ali se toga treba čuvati. Treba raditi dalje, bez straha se baviti svojim mračnim stranama, samom sebi postavljati najprovokativnija pitanja o onome što najviše želite da potisnite i, na kraju, sve to ponuditi čitaocu. Pisac ne sme da likuje, mora biti hrabar.

Mora da bude i vešt u pisanju.

Ideju uvek treba graditi oko neke vlastite muke. Pisac sebi treba da pomogne kroz izmišljene likove i izmišljene situacije u koje smešta aktere drame. Treba pisati samo onda kad ima šta da se kaže. Novi komad istovremeno mora da bude prvi, jedini komad.

Knjaževsko-srpski teatar, u kome radite od 2003, najstarije je srpsko profesionalno pozorište, a trenutno, kako je to za naš list potvrdio novi upravnik, vaš kolega Miloš Krstović, ima svega 25.000 dinara. Kako izgleda raditi u pozorištu slavne istorije, a bez para.

Kada se govori o pozorištu, najčešće se priča o nedostatku novca i ostalih resursa, o tome kako postoje sjajne ideje, ali se usled „spotičućih faktora” one ne mogu ostvariti. Ispada da bi svako ko dobije idealne uslove bio sposoban da stvori pozorište kakvo se samo poželeti može. Međutim, nije tako. Nije, zato što smo mnogo opterećeni učinkom, željom za priznanjima, a ne mislimo o tome da je važno stvoriti dobru klimu za rad, gajiti i zaposliti ansambl, kao najvažniju kariku. Ako je ansambl motivisan, ako svako ima osećaj da napreduje u svom poslu, da je koristan i potreban svom pozorištu, krucijalni deo problema je već rešen. Ako nema para za velika ulaganja, dajte glumcima scenu, svetlo, fundus, neka sami izaberu tekst i pustite ih da rade. No, neki misle da je ovo jednostavno rešenje banalno, da ne može biti tačno, pod izgovorom da entuzijazam i profesionalizam ne idu zajedno.