Нема места за слабе, зар не

У Милојевићевом тексту, међутим, ништа није смешно. „На трагу” подсећа на чувени филм „И коње убијају, зар не” Сиднија Полака из 1969. Пуцањ у осакаћеног коња је „убиство из милосрђа”. Тако у Полаковом филму „убијају” плесаче који играју до изнемоглости, како би победили и добили награду од 1.500 долара. У Милојевићевој једночинки страда глумац, који би да игра, али слови за неталентованог, па га реномирани редитељ понижава, све док овај не изгуби самопоуздање и престане да постоји као човек.

– Мој комад се, како би Питер Брук рекао, бави „мртвачким театром”. Спрема се „Хамлет” за дан позоришта. Рад на представи тече „као по лоју”, а онда се испречи болест главног глумца, који две недеље пред премијеру откаже ангажман. Без новца да нађе неког способног глумца ван ансамбла, управник предлаже редитељу да узме јединог преосталог млађег глумца у позоришту, који, међутим, слови за неталентованог. Редитељ одбија предлог, под изговором да тако не може направити добру представу достојну свог реномеа, али кад му управник понуди више новца, све поново постаје „као по лоју”. Када после пробе остане сам, да увежба монолог „Бити ил’ не бити”, публика види да је млади глумац, заправо, талентован. Али када покуша редитељу да покаже како је урадио монолог, овај му то не дозвољава и са лицемерном срдачношћу га саветује да слуша само њега. Млади глумац не може да се супротстави угледном редитељу, губи самопоуздање и не успева да сачува своју људскост. То је прича о борби са самим собом, о присили ауторитета, о болном али исцелитељском прихватању сопствених слабости, али и о томе да данас, у животу, у суровом и сировом „систему” нема места за слабе – објашњава за „Политику” Милојевић.

Ви сте на почетку списатељске каријере, конкурс Удружења драмских писаца Србије био је анониман. Да сте срећни због награде?

Награда, поготово кад дође на почетку, а „На трагу” је мој други комад, има покретачку снагу. Истовремено, то је и сатисфакција, знак да сте на добром списатељском путу. Мада помало и плаши. Зато што може спутати писца. Држати се рецепта, поновити успех, то је заводљиво, али се тога треба чувати. Треба радити даље, без страха се бавити својим мрачним странама, самом себи постављати најпровокативнија питања о ономе што највише желите да потисните и, на крају, све то понудити читаоцу. Писац не сме да ликује, мора бити храбар.

Мора да буде и вешт у писању.

Идеју увек треба градити око неке властите муке. Писац себи треба да помогне кроз измишљене ликове и измишљене ситуације у које смешта актере драме. Треба писати само онда кад има шта да се каже. Нови комад истовремено мора да буде први, једини комад.

Књажевско-српски театар, у коме радите од 2003, најстарије је српско професионално позориште, а тренутно, како је то за наш лист потврдио нови управник, ваш колега Милош Крстовић, има свега 25.000 динара. Како изгледа радити у позоришту славне историје, а без пара.

Када се говори о позоришту, најчешће се прича о недостатку новца и осталих ресурса, о томе како постоје сјајне идеје, али се услед „спотичућих фактора” оне не могу остварити. Испада да би свако ко добије идеалне услове био способан да створи позориште какво се само пожелети може. Међутим, није тако. Није, зато што смо много оптерећени учинком, жељом за признањима, а не мислимо о томе да је важно створити добру климу за рад, гајити и запослити ансамбл, као најважнију карику. Ако је ансамбл мотивисан, ако свако има осећај да напредује у свом послу, да је користан и потребан свом позоришту, круцијални део проблема је већ решен. Ако нема пара за велика улагања, дајте глумцима сцену, светло, фундус, нека сами изаберу текст и пустите их да раде. Но, неки мисле да је ово једноставно решење банално, да не може бити тачно, под изговором да ентузијазам и професионализам не иду заједно.