Pomoć sta­ri­ma u kući

– Ni­sam za­ža­li­la, na­pro­tiv. Ovo je po­sao ko­ji jed­no­stav­no ne mo­že da se ne vo­li ili od­bi­je. Do­bar je ose­ćaj kad čo­vek po­ma­že ne­kom ko je sam ili ne­ma na ko­ga da se oslo­ni. Baš ta­kvi su svi ko­ri­sni­ci u či­je ku­će re­dov­no od­la­zim i po­ma­žem im – ka­že Bran­ka ko­ja već tri go­di­ne po­kri­va „te­ren” u me­snim za­jed­ni­ca­ma Ši­ma­nov­ci i Po­pin­ci. Tre­nut­no ra­di u se­dam do­ma­ćin­sta­va, a pri­zna­je da te­ren­ski rad ni­je uvek sa­svim lak. Ka­da je na pra­gu do­če­ka osmeh ko­ri­sni­ka, on­da joj ni­šta ne mo­že ni lo­še vre­me ni­ti gu­žva u sa­o­bra­ća­ju. 

– Ži­vim sa ro­di­te­lji­ma ko­ji su u go­di­na­ma ta­ko da ve­o­ma do­bro znam ka­ko je sta­rim lju­di­ma i ko­li­ko su im po­treb­ni pa­žnja i po­moć. Mo­ji ko­ri­sni­ci uglav­nom ži­ve u sa­mač­kim do­ma­ćin­stvi­ma, pa im je sva­ki vid po­dr­ške i te ka­ko do­bro­do­šao. Za njih idem u ku­po­vi­nu, sku­vam im ru­čak, po­spre­mim po ku­ći... Kad god imam vre­me­na obi­đem ih i mi­mo rad­nog da­na, po­seb­no vi­ken­dom, jer znam da im to ve­o­ma zna­či. Ljud­ski je ve­za­ti se za te lju­de. Evo, ne­dav­no je pre­mi­nu­la jed­na ba­ka ko­ju sam obi­la­zi­la du­go, pa mi je njen od­la­zak te­ško pao – iskre­na je Bran­ka. 

Ova že­na jed­na je od šest da­ma ko­je či­ne slu­žbu „po­moć u ku­ći” pri Cen­tru za so­ci­jal­ni rad u Pe­ćin­ci­ma. Na nji­ho­vu ne­se­bič­nu po­moć u ovoj voj­vo­đan­skoj op­šti­ni tre­nut­no mo­že da ra­ču­na vi­še od 60 naj­sta­ri­jih gra­đa­na. Ge­ron­to­do­ma­ći­ce naj­če­šće obi­la­ze tro­je ko­ri­sni­ka u da­nu, i u sva­kom do­ma­ćin­stvu pro­ve­du oko dva, do dva i po sa­ta. 

Pro­je­kat po­mo­ći i ne­ge sta­rih u Pe­ćin­ci­ma po­kre­nut je pre 11 go­di­na. 

Ka­ko ob­ja­šnja­va Bi­lja­na Jo­vi­čić, di­rek­tor­ka Cen­tra za so­ci­ja­li rad u Pe­ćin­ci­ma, slu­žba funk­ci­o­ni­še sa šest ge­ron­to­do­ma­ći­ca, ali je an­ga­žo­va­na i jed­na me­di­cin­ska se­stra. 

– Na­ša op­šti­na je po­de­lje­na na 15 me­snih za­je­di­ca, a tre­nut­no ge­ron­to­do­ma­ći­ce po­kri­va­ju te­ren u 12 okru­ga. Do sa­da je glav­ni pro­blem bi­lo to što upra­va ni­je ima­la pro­sto­ra za upo­šlja­va­nje no­vih rad­ni­ca zbog ak­tu­el­ne za­bra­ne za­po­šlja­va­nja u jav­nom sek­to­ru, a re­al­no bi nam bi­lo po­treb­no još že­na za rad sa sta­ri­ma. Sre­ćom, ne­ma­mo ve­li­ke li­ste če­ka­nja kao što re­ci­mo ima­ju ne­ki ve­ći gra­do­vi po Sr­bi­ji. Kod nas tre­nut­no pet-šest ko­ri­sni­ka če­ka da ostva­ri pra­vo na uslu­gu ge­ron­to­do­ma­ći­ca – ot­kri­va di­rek­tor­ka Cen­tra za so­ci­ja­li rad u Pe­ćin­ci­ma.  

Ko­ri­sni­ci uglav­nom ži­ve u sa­mač­kim i sta­rač­kim do­ma­ćin­stvi­ma ili su iz ka­te­go­ri­je ugro­že­ni­jih gra­đa­na. Pro­je­kat po­mo­ći u ku­ći u Pe­ćin­ci­ma do sa­da je fi­nan­si­ran iz vi­še iz­vo­ra. Po­dr­ža­li su ga Evrop­ska uni­ja, po­kra­jin­ski se­kre­ta­ri­jat, a u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na fi­nan­si­ra se iz bu­dže­ta lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve. Sva­ke go­di­ne za slu­žbu ge­ron­to­do­ma­ći­ca odvo­ji se tri mi­li­o­na di­na­ra, pod­se­ća Jo­vi­či­će­va, a tim nov­cem su po­kri­ve­ne za­ra­de ge­ron­to­do­ma­ći­ca, po­tro­šni ma­te­ri­jal za rad na te­re­nu i go­ri­vo. Me­seč­na za­ra­da že­na ko­je po­ma­žu sta­ri­ma i ne­moć­ni­ma je oko 25.000 di­na­ra.