Šejka – Vermer iz Titove Jugoslavije

Ali tim slavnim imenom ga niko nije ni zvao ni znao, a prezime je proslavio sam. U oba slučaja nije bio sasvim od ovoga sveta. Njegova sabraća su crtala i slikala likove iz Danteovog pakla, a on prizore izgubljenog raja.

Vasko Popa ga je video kako gleda kroz dvanaest prozora/ Nepokretni predeo/ Dosta sličan zemaljskom/ Gleda naime sa onog sveta/ Lestvice kojima se penje/ Onamo iz dana u dan/ Pod jezikom krije.

Aleksa Đilas ga je nazvao Vermerom iz Titove Jugoslavije. I prizivajući mistiku brojeva naveo da je rođen 1932. godine tri veka posle Vermera, a umro 15. decembra u isti dan u koji je Vermer sahranjen.

Umro je u 38. godini kao i Puškin i Njegoš, kao i Kafka, Majakovski i Apoliner.

Našeg Vermera su izgladnjivali i hapsili, a to gladovanje i tamnovanje  još nije uknjiženo u nedela Titoslavije.

Biti metafizik, okultist, ezoterik, mistik u marksističkoj eri bilo je gotovo isto što i baviti se neprijateljskom delatnošću. Odricati marksizam kod Sovjeta je značilo biti neuračunljiv, a ni kod nas nije mnogo odmicalo od takve dijagnoze. Šejka je slikao moleći se, a biće da se reči fantastika, mistika, simbolika, metafizika i slika ne rimuju slučajno.

Već sam negde rekao da je na razglednicama koje je Dušan Radović slao prijateljima bilo više poezije nego u ponekim pesničkim zbirkama. I u onome što je Šejka crtao na šibicama i kutijama od cigareta bilo je više umetnosti i vere u umetnost nego na tolikim gigantskim platnima. Maljevićev beli kvadrat iscrtao je gde god ga je ugledao.

Teško da imamo slikara koji je teže živeo a mirnije i staloženije slikao. A slikao je jedino svoju duboku, spokojnu, blagu, izvedrenu dušu, staru milione godina.

Oni koji nisu imali sreću da ga poznaju mogu ga videti i na ovim slikama i crtežima. Ko tako slika ne može naslikati mnogo, ali je Šejka i u tom pogledu izuzetak. Koliko je naslikao i kolika je njegova ostavština videlo se tek na njegovoj posthumnoj retrospektivi u Muzeju savremene umetnosti. Pošto je silno vreme provodio u kafani pomislio sam da nikad nije spavao. Ako je i spavao te slike nije slikao već sanjao. Snovi su se ovaplotili i obistinili. Brana Petrović je te kafanske dane ovako opevao: „Marija Čudina i Leonid Šejka / Duboko iza ponoći / U dubokom podrumu Francuske 7/ Na stolu pred njima mislim crno vino/ Skromna količina/ Ja sam onaj koji se bez pitanja svaljuje na njihov astal/ I oni mi se obraduju/ Verujte.“

Ovo je doba antiumetnosti. Ali i ono će proći. Kad se ismeju i omalovaže sve prave vrednosti, a malo ih je još ostalo, krenuće sve ispočetka. I opet će jedan od čelovođa te kolone biti, ne moram ni da kažem, Leonid Šejka.

Kad sam dobio prvi krov nad glavom, Šejka je na naselje doneo jedan crtež koji je i sada među ikonama u mom domu. Bilo mi je žao da se sa njim rastanem i prilažem čak ni za ovu izložbu iz privatnih kolekcija – koju imam čast da otvorim.

(Reč na otvaranju izložbe Leonida Šejke u galeriji Uroboros u Beogradu 28. aprila 2017. godine )