Dan pobede za pobednike i poražene

Antifašizam je temelj današnjih evropskih država od Urala do Lamanša i osnova na kojoj je nastala zajednica slobodnih evropskih naroda. Tekovina pobede nad fašizmom je ujedinjena Evropa u kojoj su svoje mesto, ravnopravno, našli i pobednici i poraženi, zajedno gradeći budućnost.

Potrebu za ujedinjenjem i pomirenjem prvi je razumeo Vinston Čerčil, koji je još 1946. godine na Univerzitetu u Cirihu rekao da Evropa mora „stvoriti neku vrstu ’Sjedinjenih Evropskih Država’”. „Struktura ’Sjedinjenih Evropskih Država’, ako je dobro i otvoreno postavljena, biće takva da će materijalna snaga pojedinačnih država biti manje važna… Ako na početku nisu sve države Evrope spremne ili u mogućnosti da se pridruže Uniji, mi moramo, bez obzira na to, nastaviti da se udružujemo i spajamo one koji žele i mogu”, rekao je Čerčil.

I bio je u pravu. Kao i drugi evropski političari sa vizijom kao što su Žan Mone, Robert Šuman ili legendarni nemački kancelar Konrad Adenauer koji je govorio da „ujedinjenje predstavlja logičnu i prirodnu fazu evropske istorije”. Skoro sedamdeset godina kasnije, zahvaljujući jedinstvu i antifašizmu koji su zajednička vrednost svih evropskih država, pobednika i poraženih tog 9. maja 1945. godine, naš kontinent se ekonomski razvija bez ratova među državama. Od 2014. godine, kada je Srpska napredna stranka pobedila na gradskim izborima, Beograd sa ponosom slavi i Dan pobede i 20. oktobar, kada je 1944. naš glavni grad oslobođen posle 1.287 dana fašističke okupacije. Šta je bio motiv naših prethodnika u gradu da se stide ovih slavnih datuma naše istorije, nikada neću razumeti. U svakom slučaju, bilo je to teško i sramotno vreme za pobednike nad fašistima. Koliko teško, možda najbolje govore reči jednog od oslobodilaca Beograda, ponosnog devedesetogodišnjaka sa ordenjem na grudima, koji mi je posle marša pobednika koji je prvi put održan 20. oktobra prošle godine, sa suzama u očima, rekao da na ove praznike godinama nije izlazio iz kuće! Taj bedni pokušaj revizije istorije konačno je završen neuspehom pre tri godine i Beograd će zauvek ponosno slaviti 20. oktobar i 9. maj kao velike dane svoje istorije. 

Dan oslobođenja Beograda postaće ove godine zvanična gradska manifestacija u okviru koje će se održavati svečana akademija, čas slobode u školama i marš pobednika od Slavije do Albanije kako bismo se sećali onih koji su dali svoje živote da bi Srbija i Beograd bili slobodni. Skupština grada Beograda se još 2014. odužila oslobodiocima Beograda tako što su generali Peko Dapčević i Koča Popović kao i sovjetski heroji, maršal Tolbuhin i general Ždanov, dobili ulice kakve zaslužuje njihovo herojstvo. Pobeda nad fašizmom i oslobođenje Beograda i Srbije slavni su dani naše istorije na koje ne sme da padne senka zbog događaja u Beogradu i Srbiji posle oslobođenja. 

Da li je posle oslobođenja Beograda bilo nevinih žrtava iz ideoloških razloga? Nažalost, bilo ih je. To je tragedija našeg naroda o kojoj treba otvoreno da govorimo, da saznamo gde su žrtve pokopane i da njihove porodice konačno dobiju svoj mir. Kada govorim o ovim žrtvama mislim pre svega na one koji su stradali jer su bili klasni neprijatelji, politički protivnici nove vlasti ili su iz raznih razloga nepravedno optuženi i pogubljeni. To su ljudi koji nisu bili kvislinzi a stradali su u teškim vremenima kada se glava gubila zbog jedne pogrešne reči, poteza iz prošlosti ili samo zato što su bili imućni i ugledni. Kada govorim o tim mučenicima svakako ne mislim na kvislinge i saradnike okupatora odnosno na one koji su se direktno borili na strani fašista, bili deo kvislinškog vojnog i policijskog aparata, osnivali logore, donosili i sprovodili antisemitske zakone ili učestvovali u sprovođenju fašističkih represalija nad civilnim stanovništvom. Nažalost, u Srbiji je bilo i takvih i oni moraju kao izdajnici zauvek da ostanu na stubu srama. Zato Srbija nikada ne sme da rehabilituje kvislinge kao što Rusija nije rehabilitovala Andreja Vlasova, Norveška Vidkuna Kvislinga ili Francuska Filipa Petena. Ali Srbija treba otvoreno da govori o nevinim žrtvama kojih je bilo i posle oslobođenja od fašista i koje ne smemo da stavljamo u isti koš sa saradnicima okupatora. Zato sa ponosom slavimo Dan pobede nad fašizmom koji ne treba da bude povod za oživljavanje starih ratova već za početak procesa u kome kao narod treba da zalečimo stare rane, podele i sukobe. Da prošlost ostavimo iza nas i da razmišljamo o napretku i boljem životu. Ovaj veliki dan treba da nas vodi u budućnost, koju će složno da grade potomci pobednika i poraženih sa zajedničkim vrednostima i osećajem odgovornosti. Onako kako je Borislav Pekić pisao: „Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.”