Дан победе за победнике и поражене

Антифашизам је темељ данашњих европских држава од Урала до Ламанша и основа на којој је настала заједница слободних европских народа. Тековина победе над фашизмом је уједињена Европа у којој су своје место, равноправно, нашли и победници и поражени, заједно градећи будућност.

Потребу за уједињењем и помирењем први је разумео Винстон Черчил, који је још 1946. године на Универзитету у Цириху рекао да Европа мора „створити неку врсту ’Сједињених Европских Држава’”. „Структура ’Сједињених Европских Држава’, ако је добро и отворено постављена, биће таква да ће материјална снага појединачних држава бити мање важна… Ако на почетку нису све државе Европе спремне или у могућности да се придруже Унији, ми морамо, без обзира на то, наставити да се удружујемо и спајамо оне који желе и могу”, рекао је Черчил.

И био је у праву. Као и други европски политичари са визијом као што су Жан Моне, Роберт Шуман или легендарни немачки канцелар Конрад Аденауер који је говорио да „уједињење представља логичну и природну фазу европске историје”. Скоро седамдесет година касније, захваљујући јединству и антифашизму који су заједничка вредност свих европских држава, победника и поражених тог 9. маја 1945. године, наш континент се економски развија без ратова међу државама. Од 2014. године, када је Српска напредна странка победила на градским изборима, Београд са поносом слави и Дан победе и 20. октобар, када је 1944. наш главни град ослобођен после 1.287 дана фашистичке окупације. Шта је био мотив наших претходника у граду да се стиде ових славних датума наше историје, никада нећу разумети. У сваком случају, било је то тешко и срамотно време за победнике над фашистима. Колико тешко, можда најбоље говоре речи једног од ослободилаца Београда, поносног деведесетогодишњака са ордењем на грудима, који ми је после марша победника који је први пут одржан 20. октобра прошле године, са сузама у очима, рекао да на ове празнике годинама није излазио из куће! Тај бедни покушај ревизије историје коначно је завршен неуспехом пре три године и Београд ће заувек поносно славити 20. октобар и 9. мај као велике дане своје историје. 

Дан ослобођења Београда постаће ове године званична градска манифестација у оквиру које ће се одржавати свечана академија, час слободе у школама и марш победника од Славије до Албаније како бисмо се сећали оних који су дали своје животе да би Србија и Београд били слободни. Скупштина града Београда се још 2014. одужила ослободиоцима Београда тако што су генерали Пеко Дапчевић и Коча Поповић као и совјетски хероји, маршал Толбухин и генерал Жданов, добили улице какве заслужује њихово херојство. Победа над фашизмом и ослобођење Београда и Србије славни су дани наше историје на које не сме да падне сенка због догађаја у Београду и Србији после ослобођења. 

Да ли је после ослобођења Београда било невиних жртава из идеолошких разлога? Нажалост, било их је. То је трагедија нашег народа о којој треба отворено да говоримо, да сазнамо где су жртве покопане и да њихове породице коначно добију свој мир. Када говорим о овим жртвама мислим пре свега на оне који су страдали јер су били класни непријатељи, политички противници нове власти или су из разних разлога неправедно оптужени и погубљени. То су људи који нису били квислинзи а страдали су у тешким временима када се глава губила због једне погрешне речи, потеза из прошлости или само зато што су били имућни и угледни. Када говорим о тим мученицима свакако не мислим на квислинге и сараднике окупатора односно на оне који су се директно борили на страни фашиста, били део квислиншког војног и полицијског апарата, оснивали логоре, доносили и спроводили антисемитске законе или учествовали у спровођењу фашистичких репресалија над цивилним становништвом. Нажалост, у Србији је било и таквих и они морају као издајници заувек да остану на стубу срама. Зато Србија никада не сме да рехабилитује квислинге као што Русија није рехабилитовала Андреја Власова, Норвешка Видкуна Квислинга или Француска Филипа Петена. Али Србија треба отворено да говори о невиним жртвама којих је било и после ослобођења од фашиста и које не смемо да стављамо у исти кош са сарадницима окупатора. Зато са поносом славимо Дан победе над фашизмом који не треба да буде повод за оживљавање старих ратова већ за почетак процеса у коме као народ треба да залечимо старе ране, поделе и сукобе. Да прошлост оставимо иза нас и да размишљамо о напретку и бољем животу. Овај велики дан треба да нас води у будућност, коју ће сложно да граде потомци победника и поражених са заједничким вредностима и осећајем одговорности. Онако како је Борислав Пекић писао: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.”