Šta spaja Čičolinu i Bernar-Anrija Levija

Čičolinu, što je alijas Ilone Ane Štaler – Mađarice mitološke seksualnosti, 1956. izbegle u Italiju u kojoj je ostvarila zavidnu porno-glumačku, pevačku i političku karijeru, kažu čak i špijunsku. I Levija, kontroverznog Francuza jevrejskog porekla rođenog u Alžiru, za čije se ime vezuje čvrsto zauzimanje strana i glasnogovorništvo u gotovo svakom ratu i ključnim kriznim žarištima u najnovijoj svetskoj istoriji, uključujući i onaj u Bosni kada je Aliju Izetbegovića smatrao „bosanskim De Golom, borcem za kosmopolitizam i slobodu“ i ovaj sada, u Siriji, kada se još u samom početku pozicionirao kao neka vrsta pi-ara antiasadovskih snaga, paradirajući sa njihovim predstavnicima i na festivalu u Kanu.

I Čičolina i Levi ne dolaze u Beograd tek tako. I jedno i drugo na 10. Beldoksu predstavljaju svoje dokumentarne filmove. Čičolina kao junakinja italijansko-francuskog dokumentarca Alesandra Melacinija koji u naslovu uz njeno umetničko ime sadrži i nastavak „kuma od skandala“ (CK „Vlada Divljan“, 12. maja u 21 sat). Levi kao reditelj dnevničkog dokumentarca „Pešmerga“ (DKC, 10. maja u 17 sati), u kojem je zabeležio sebe u svilenim košuljama i svoje putovanje duž hiljadu kilometara granice koja razdvaja irački Kurdistan od trupa Isisa i borbe kurdskih ratnika pešmergi protiv džihadističkog fundamentalizma. I Čičolina i Levi imaće posle filmskih projekcija i razgovore sa publikom. Čičolina u društvu reditelja Melacinija, a Levi u društvu našeg reditelja Gorana Markovića kojem je svojevremeno pomogao da snimi dokumentarni film „Srbija, godine nulte“ (bio je predstavljen u Veneciji 2000).

Melacinijev film „Čičolina, kuma od skandala“ i duhovito i ironično, ali i istraživački temeljno, rasvetljava fenomen jedne neobične i veoma kompleksne žene koja je u potpunosti iskoristila svoj status kako bi u svakom poslu kojim se bavila bila i ostala prva. Bilo u svojoj umetnosti i javnim nastupima na ivici vulgarnosti, bilo u radu u italijanskom parlamentu u koji je svojevremeno izabrana za člana simbolišući jednu eru u političkom životu ove zemlje, bilo u gradnji svog umetničkog lika koji je koristeći seks u svakom životnom segmentu od svoje seksualne figure napravila i ime i brend.

Među zanimljivijim gostima 10. Beldoksa je još jedna politička figura – bivši predsednik Republike Hrvatske Ivo Josipović u čije se kompozitorske vrednosti beogradska publika mogla uveriti sinoć u Dvorani Kulturnog centra na premijeri dokumentarnog filma Irene Škorić „Neželjena baština“. U ovom filmu u kojem Škorićeva temeljno istražuje turobnu, zapravo tragičnu sudbinu antifašističkih spomenika u Hrvatskoj, podignutih od 1945. do 1990, a posvećenih narodnooslobodilačkoj borbi i žrtvama fašizma, Ivo Josipović je i jedan od sagovornika, ali i kompozitor muzike za film. Film Irene Škorić u kojem učestvuje čak 30 sagovornika nije samo potresno svedočanstvo o rušenju i devastaciji antifašističkih spomenika tokom devedesetih godina u Hrvatskoj (oko tri hiljade uništenih ili oštećenih), već i priča o društvu koje korača unazad i o vrednostima koje su se opasno urušile...

Među 89 filmova (iz 40 zemalja i u 13 programskih celina), koliko ih je na meniju ovogodišnjeg Beldoksa do 15. maja, jeste i nemačko-austrijski film „Atos – ukus neba“ Petera Bardela i Andreasa Martina sinoć viđen u KC „Vlada Divljan“. Autori filma fino i strpljivo, a sinematički izdašno, uranjaju u svet jedne od preostalih evropskih tajni, u svet grčke planine i poluostrva Atos gde bivstvuje manastirska republika u kojoj je pristup ženama strogo zabranjen. Mesto hodočašća, posvećenja bogu i traganja za punim smislom života. Predeli u kojima se živi u skladu sa prirodom i njenim ćudima i lepotom. Vešto ukomponovavši nekoliko zapleta Bardele i Martin uvode gledaoce u manastirski svet i život pun svakodnevne borbe, pozivajući ih na razmišljanje o ključnim životnim stvarima. O pravim iskustvima svakoga životnog trenutka i o doživljavanju drugih i ophođenju prema drugima sa poštovanjem...

Deseti Beldoks uz međunarodni nudi i takmičarski i revijalni program domaćih dokumentarnih filmova, kao i mini-retrospektivu angažovanih dokumentaraca Gorana Markovića među kojima su „Kome je bog stvorio bradu“ (1972), „Poludeli ljudi“ (1997) i „Nevažni junaci“ (1999).