Priča o ruskom Robertu Redfordu

Kad je no­vi­nar ru­ske „Eks­pres ga­ze­te” spo­me­nuo fik­tiv­ni brak s Ju­go­slo­ven­kom, Vi­dov je od­go­vo­rio:

„Po­mo­gli su mi pri­ja­te­lji. Kad sam ži­veo u Ju­go­sla­vi­ji igrao sam u ne­ko­li­ko fil­mo­va i se­ri­ji ’Cr­ni zmaj’ u ko­joj sam glu­mio get­ma­na za­po­ro­ških ko­za­ka. Iz­ne­na­da su me po­zva­li u po­li­ci­ju i re­kli da u ro­ku od 72 sa­ta odem u SSSR. Moj pri­ja­telj Ma­ri­jan, glu­mac iz Slo­ve­ni­je, shva­tio je mo­ju si­tu­a­ci­ju. S njim sam oti­šao u austrij­sku am­ba­sa­du, gde su mi iz­da­li ula­znu vi­zu. Ali iz­la­znu vi­zu iz Ju­go­sla­vi­je ni­sam imao! Na gra­ni­ci s Austri­jom je bio re­sto­ran. S Ma­ri­ja­nom sam se­deo u nje­mu do po­no­ći, a on­da smo se­li u ko­la i kre­nu­li ka gra­nič­nom pre­la­zu. Ju­go­slo­ven­ski gra­ni­ča­ri su gle­da­li fud­bal. Dra­li su se, sme­ja­li... Ma­ri­jan je za­tru­bio, a oni su nam vik­nu­li kroz pro­zor: ’Aj­de!’ i – po­di­gli ram­pu!” 

Iz Austri­je je pre­šao u Ita­li­ju, gde se upo­znao s Džo­a­nom Bor­sten, do­pi­sni­com „Los An­đe­les taj­msa”. Ona mu je i po­mo­gla da se pre­se­li u Ame­ri­ku, a po­tom se i uda­la za nje­ga.

U So­vjet­skom Sa­ve­zu je imao dva bra­ka. Dru­ga že­na mu je bi­la Na­ta­li­ja Fe­do­to­va (otac joj je bio ge­ne­ral KGB-a), dru­ga­ri­ca Ga­li­ne Bre­žnje­ve, kćer­ke ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je So­vjet­skog Sa­ve­za. 

„Čak sam i bio na Ga­li­ni­noj svad­bi s Ju­ri­jem Čur­ba­no­vom i vi­deo sam ko­li­ko je pi­jan i ne baš pa­me­tan bio naš ge­ne­ral­ni se­kre­tar. Le­o­nid Iljič je nad svim go­sti­ma, uklju­ču­ju­ći i me­ne, ma­hao ne­kom ja­pan­skom igrač­kom da bi nas upla­šio. I pi­ja­no se ce­re­kao kad bi mu to us­pe­lo. I svi su se uli­zič­ki s njim sme­ja­li. Ma­da, u su­šti­ni, ni­je bio zao čo­vek.”

Sma­tra­lo se da je ulo­ge i ogrom­nu sla­vu ste­kao upra­vo za­hva­lju­ju­ći pri­ja­telj­stvu svo­je že­ne, za ko­ju je sam re­kao da je bi­la vr­lo am­bi­ci­o­zna, s kćer­kom naj­moć­ni­jeg čo­ve­ka SSSR-a. Vi­dov je svo­ju sud­bi­nu dru­ga­či­je pri­ka­zao:

„Di­no de La­u­ren­tis mi je 1968. po­nu­dio sed­mo­go­di­šnji ugo­vor da igram u dva fil­ma go­di­šnje u Ita­li­ji i Ho­li­vu­du! Ni­su me pu­sti­li! Ni­ko­me od na­ših glu­ma­ca ni­su da­va­li da sni­ma­ju u ino­stran­stvu. Mno­gi­ma je to uni­šti­lo ži­vot. Zva­li su me, na pri­mer, u Ame­ri­ku da glu­mim Je­se­nji­na u fil­mu „Isi­do­ra”. Ni­su mi da­li. Mi­slim da je kod par­tij­skih bo­so­va po­red ide­o­lo­ških raz­lo­ga bio još i ele­ment za­vi­sti pre­ma oslo­bo­đe­nim lju­di­ma. Oni će da le­te po be­lom sve­tu, igra­će u za­pad­nim fil­mo­vi­ma i po­tom ne mo­žeš da im za­pu­šiš usta. Bo­lje je da ih dr­ži­mo pod pe­tom. Me­ni ni­su da­li čak ni da odem u Bu­gar­sku na fe­sti­val.”

Bez ob­zi­ra na to, Vi­dov je glu­mio u jed­nom dan­skom fil­mu i kod nas. A kao kap ko­ja je pre­li­la ča­šu Vi­dov je na­veo:

„Ula­zak na­še voj­ske u Av­ga­ni­stan 1979. Ta­da sam pre­stao da se po­no­sim svo­jom otadž­bi­nom. Sni­mao sam ta­mo 1971. film ’Mi­si­ja u Ka­bu­lu’. Znam ka­ko se taj si­ro­ma­šan, ali do­bro­na­me­ran na­rod od­no­sio pre­ma Ru­si­ma. Ta­da sam, kao da je XVI vek, upao u baj­ku iz ’Hi­lja­du i jed­ne no­ći’... Bre­žnjev je uvek go­vo­rio: ’Mi smo za mir’ i od­jed­nom ’in­ter­na­ci­o­na­li­stič­ki dug’. Zbog ka­kvog ’in­ter­na­ci­o­na­li­stič­kog du­ga’ mo­gu da se ubi­ja­ju lju­di, ko­ji se pre­ma te­bi do­bro od­no­se?! Ka­da je Re­gan ka­zao za na­šu ze­mlju da je ’im­pe­ri­ja zla’ za me­ne se sru­šio svet do­bra, ko­ji sam gra­dio iz naj­fi­ni­jih koc­ki­ca...”

Da bi mu po­mo­gli da na­đe po­sao, nje­go­vi pri­ja­te­lji u Ame­ri­ci su ga pred­sta­vlja­li kao ru­skog Ro­ber­ta Red­for­da. Što je bi­la isti­na, jer je bio, ako ta­ko mo­že da se ka­že za ono do­ba, so­vjet­ski seks-sim­bol. Me­đu­tim, za­slu­žni umet­nik Ru­ske So­vjet­ske Fe­de­ra­tiv­ne So­ci­ja­li­stič­ke Re­pu­bli­ke (od 1974) ne­ki ve­ći uspeh ni­je po­sti­gao u Ho­li­vu­du, gde je uglav­nom glu­mio Ru­se (naj­am­bi­ci­o­zni­ji po­du­hvat su bi­la „Tri av­gu­stov­ska da­na” o dr­žav­nom uda­ru u SSSR-u 1991). 

Po ras­pa­du So­vjet­skog Sa­ve­za Vi­dov je sa svo­jom že­nom Ame­ri­kan­kom osno­vao fir­mu, ko­ja je od „So­ju­zmulj­tfil­ma“ ku­pi­la 1992. pra­vo da u ino­stran­stvu pri­ka­zu­je so­vjet­ske cr­ta­ne fil­mo­ve. Iz­me­đu osta­log oni su an­ga­žo­va­li zve­zde (Dže­si­ka Lang, Ka­trin De­nev, Ti­mo­ti Dal­ton, Hu­lio Igle­si­jas, itd.) da svo­je gla­so­ve da­ju cr­ta­nim ju­na­ci­ma. 

U Ru­si­ji su ga okri­vi­li da se na pre­va­ru do­mo­gao „zlat­ne ko­lek­ci­je” so­vjet­skih cr­ta­nih fil­mo­va i na­stao je spor. Sud u Mo­skvi je 2001. pre­su­dio da Vi­dov ne­ma pra­vo na njih, a ame­rič­ki dve go­di­ne ka­sni­je – pot­pu­no su­prot­no. Stvar je svr­še­na ta­ko što je ru­ski bo­ga­taš Ali­šer Usma­nov 2007. ku­pio od Vi­do­va pra­vo na te cr­ta­ne fil­mo­ve i po­klo­nio ih deč­jem TV ka­na­lu „Bi­bi­gon”.