Прича о руском Роберту Редфорду
У Холивуду је у суботу сахрањен Олег Борисович Видов, руски глумац рођен у Подмосковљу, у чијој каријери је веома важну улогу имала бивша Југославија. У „Бици на Неретви” (1969) глумио је комесара Николу, који умире од тифуса. Поред овог најскупљег југословенског филма, играо је у још неколико наших, укључујући и копродукционе („Има љубави, нема љубави” 1968, „Узрок смрти не помињати” 1968, „Јад” 1975, „Оркестар једне младости” 1983, „У затвору” 1985, „Црвена барака” 1985, „Тајна Црног змаја” 1985, „Вук Караџић” 1987, „Шест дана таме” 2014).
Из наше земље је и емигрирао на Запад 1985.
Кад је новинар руске „Експрес газете” споменуо фиктивни брак с Југословенком, Видов је одговорио:
„Помогли су ми пријатељи. Кад сам живео у Југославији играо сам у неколико филмова и серији ’Црни змај’ у којој сам глумио гетмана запорошких козака. Изненада су ме позвали у полицију и рекли да у року од 72 сата одем у СССР. Мој пријатељ Маријан, глумац из Словеније, схватио је моју ситуацију. С њим сам отишао у аустријску амбасаду, где су ми издали улазну визу. Али излазну визу из Југославије нисам имао! На граници с Аустријом је био ресторан. С Маријаном сам седео у њему до поноћи, а онда смо сели у кола и кренули ка граничном прелазу. Југословенски граничари су гледали фудбал. Драли су се, смејали... Маријан је затрубио, а они су нам викнули кроз прозор: ’Ајде!’ и – подигли рампу!”
Из Аустрије је прешао у Италију, где се упознао с Џоаном Борстен, дописницом „Лос Анђелес тајмса”. Она му је и помогла да се пресели у Америку, а потом се и удала за њега.
У Совјетском Савезу је имао два брака. Друга жена му је била Наталија Федотова (отац јој је био генерал КГБ-а), другарица Галине Брежњеве, кћерке генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза.
„Чак сам и био на Галининој свадби с Јуријем Чурбановом и видео сам колико је пијан и не баш паметан био наш генерални секретар. Леонид Иљич је над свим гостима, укључујући и мене, махао неком јапанском играчком да би нас уплашио. И пијано се церекао кад би му то успело. И сви су се улизички с њим смејали. Мада, у суштини, није био зао човек.”
Сматрало се да је улоге и огромну славу стекао управо захваљујући пријатељству своје жене, за коју је сам рекао да је била врло амбициозна, с кћерком најмоћнијег човека СССР-а. Видов је своју судбину другачије приказао:
„Дино де Лаурентис ми је 1968. понудио седмогодишњи уговор да играм у два филма годишње у Италији и Холивуду! Нису ме пустили! Никоме од наших глумаца нису давали да снимају у иностранству. Многима је то уништило живот. Звали су ме, на пример, у Америку да глумим Јесењина у филму „Исидора”. Нису ми дали. Мислим да је код партијских босова поред идеолошких разлога био још и елемент зависти према ослобођеним људима. Они ће да лете по белом свету, играће у западним филмовима и потом не можеш да им запушиш уста. Боље је да их држимо под петом. Мени нису дали чак ни да одем у Бугарску на фестивал.”
Без обзира на то, Видов је глумио у једном данском филму и код нас. А као кап која је прелила чашу Видов је навео:
„Улазак наше војске у Авганистан 1979. Тада сам престао да се поносим својом отаџбином. Снимао сам тамо 1971. филм ’Мисија у Кабулу’. Знам како се тај сиромашан, али добронамеран народ односио према Русима. Тада сам, као да је XVI век, упао у бајку из ’Хиљаду и једне ноћи’... Брежњев је увек говорио: ’Ми смо за мир’ и одједном ’интернационалистички дуг’. Због каквог ’интернационалистичког дуга’ могу да се убијају људи, који се према теби добро односе?! Када је Реган казао за нашу земљу да је ’империја зла’ за мене се срушио свет добра, који сам градио из најфинијих коцкица...”
Да би му помогли да нађе посао, његови пријатељи у Америци су га представљали као руског Роберта Редфорда. Што је била истина, јер је био, ако тако може да се каже за оно доба, совјетски секс-симбол. Међутим, заслужни уметник Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (од 1974) неки већи успех није постигао у Холивуду, где је углавном глумио Русе (најамбициознији подухват су била „Три августовска дана” о државном удару у СССР-у 1991).
По распаду Совјетског Савеза Видов је са својом женом Американком основао фирму, која је од „Сојузмуљтфилма“ купила 1992. право да у иностранству приказује совјетске цртане филмове. Између осталог они су ангажовали звезде (Џесика Ланг, Катрин Денев, Тимоти Далтон, Хулио Иглесијас, итд.) да своје гласове дају цртаним јунацима.
У Русији су га окривили да се на превару домогао „златне колекције” совјетских цртаних филмова и настао је спор. Суд у Москви је 2001. пресудио да Видов нема право на њих, а амерички две године касније – потпуно супротно. Ствар је свршена тако што је руски богаташ Алишер Усманов 2007. купио од Видова право на те цртане филмове и поклонио их дечјем ТВ каналу „Бибигон”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
