Na metadonsku terapiju s ćerkom u naručju

Dr Kovačević je u Specijalnoj bolnicu za bolesti zavisnosti počela da radi godinu dana po njenom osnivanju. Kaže da su prvi pacijenti bila deca iz elitnih gradskih porodica i potomci diplomata koji su odrastali u zapadnim metropolama. Oni su u Beograd donosili drogu i prodavali je drugarima koji su mogli da izdvoje tadašnjih 100 maraka za gram heroina, odnosno 200 maraka za gram kokaina. Zbog visoke cene, droga je bila pristupačna samo deci s prestižnih beogradskih brda, pa su cinici komentarisali da je bolnica za bolesti zavisnosti namenski sagrađena na Dedinju kako bi sve ostalo u krugu porodice.

Dr Ljiljana Novaković, neuropsihijatar koja danas radi u Dnevnoj bolnici za mere obaveznog lečenja, priseća se da je krajem sedamdesetih kao hitan slučaj primljen šesnaestogodišnji mladić. Kada je izašla u čekaonicu, on je sedeo na podu, zgrčen, u fetusnom položaju. Na klupi su sedeli nešto stariji pacijenti i između sebe nagađali dijagnozu mladića.

„Garantovano je uzeo trip (LSD)”, prokomentarisao je jedan do njih.

„Ma kakav trip, ovo je artanski delirijum! Klinac se nagutao leka za Parkinsonovu bolest i upao u psihozu”, samouvereno je odgovorio drugi pacijent.

– Ja sam sa zanimanjem slušala njihov razgovor jer sam znala da ovi pacijenti imaju više praktičnog znanja od mene. Kada sam ih pitala kako su došli do zaključka, pacijent koji je „pogodio” dijagnozu mi je odgovorio: „Mali je žutokljunac, ko bi njemu dao LSD?” I bio je u pravu jer tada zaista niko od dilera ne bi šesnaestogodišnjaku prodao LSD. Danas svaki srednjoškolac može da dođe do bilo koje droge, a cena narkotika je u Srbiji gotovo najniža u regionu – konstatuje naša sagovornica.

Devedesetih godina na tržište narkotika nahrupile su dizajnirane droge, a diskoteke bivaju preplavljene ekstazijem – psihoaktivnim „koktelom” amfetamina i LSD-Ja. Mnoge mlade osobe u to doba besparice kreću stranputicom kriminala i počinju da diluju drogu kako bi zaradile „džeparac”. Tako dolazi do prave epidemije narkomanije – droga naglo pojeftinjuje i postaje dostupna svima, pa na lečenje dolaze i deca sa socijalnih margina i deca bogataša. Sve do 2000. broj zavisnika konstantno raste. U Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti godišnje dolazi između 900 i 1.000 novih pacijenata. Danas ih ima oko 300, ali naša sagovornica primećuje da se dosta njih leči i u privatnim ordinacijama.

Iako nema naučnih dokaza da postoji gen za bolesti zavisnosti, lekari ove zdravstvene ustanove ističu da među onima koje leče ima potomaka nekadašnjih pacijenata. Dr Kovačević kaže da joj je u živom sećanju ostala jedna majka koja je dolazila po metadonsku terapiju, sa ćerkom u naručju. Dve decenije kasnije, ta devojčica je postala njihov pacijent.

Direktorka ove zdravstvene ustanove ipak ističe da je alkoholizam u Srbiji mnogo veći problem od narkomanije, o čemu govori i podatak da je jedan odsto stanovništva zavisno od narkotika, a čak deset odsto od alkohola.

„Mi smo društvo koje je veoma tolerantno prema cigaretama i alkoholnim pićima. Alkoholom se zalivaju rođenje i krštenje deteta, rođendani, venčanja, Nove godine, porodične slave, pobede kluba za koji se navija... U alkoholu se utapaju nesporazumi sa šefom na poslu, porodični problemi. U našoj sredini je kulturološki potpuno neprihvatljivo da muškarac u kafani naruči bilo šta sem alkoholnog pića”, konstatuje dr Mira Kovačević.

Osim alkohola i droge, u ovoj bolnici se danas leče i zavisnici od kocke, interneta i sportskog klađenja. Pre deset godina otvoren je Centar za mlade namenjen onima koji su počeli da eksperimentišu s drogama, ali još nisu postali zavisnici.