Nemamo bolje oružje od satire

U filmu „Kvadrat” koji je svojevrsni nastavak istoimenog umetničko-izložbenog projekta, jednostavne a dovitljive instalacije koja je posle uspeha u švedskom muzeju, postala i deo svakodnevice, Ustlund duhovito i angažovano promatra društveno ponašanje, pozivajući ljude na nesebičnost i deljenje života sa drugima...

I „Kvadrat” je poput „Više sile” vizuelno raskošna i čini se produkcijski skupa satirična drama, satira je vaše glavno oružje?

Ukoliko rešite da snimite film u kojem ćete se baviti društvenim ponašanjem nema boljeg oružja od satire. Želeo sam da napravim elegantni film koji će vizuelnim ali i retoričkim sredstvima izazivati i zabavljati gledaoce.

Zabave u filmu ima napretek, držite nas stalno u neizvesnosti?

Možda baš zato što se film tematski kreće u širokom rasponu. Od tema ljudske odgovornosti i poverenja, bogatih i siromašnih, moći i nemoći, pa sve do teme rastućeg verovanja u pojedinca i opadajućeg verovanja u zajednicu, kao i teme nepoverenja države u medije i u umetnost.

U tom kontekstu, možemo li taj vaš iscrtani kvadrat u filmu smatrati i nekom vrstom utočišta?

Da, kvadrat je upravo to – utočište poverenja i brige za druge. Mali prostor u kojem svi dele jednaka prava i obaveze.

Toga danas više nema, čak ni u Švedskoj?

Uobičajen pogled stranaca na skandinavska i samo švedsko društvo jeste da su ona idilična. Da u njima vladaju prava demokratija i najveća moguća socijalna pravičnost. To se, nažalost, odavno promenilo i svrha ovog mog filma i jeste da na to ukažem. U Švedskoj je još 2008. godine otvorena prva zatvorena stambena zajednica. Ograđeni stambeni kvart kojem pristup imaju samo ovlašćeni vlasnici stanova, dakle privilegovane grupe koje sve druge isključuju iz svog okruženja. To je bio samo još jedan znak da su evropska društva sve individualističkija, da državni dugovi rastu a socijalna davanja se smanjuju i da se tako socijalni jaz između bogatih i siromašnih sve više proširuje. Čak i u Švedskoj broj nezaposlenih i siromašnih raste, a strah od pada sopstvenog društvenog statusa doveo je do toga da ljudi gube poverenje jedni u druge i da se sumnja i u čitavo društvo. Preovladava taj osećaj političke nemoći i nepoverenja u državu.

Otkuda ideja za sam umetnički projekat „Kvadrat” koji se pretvorio i u film?

Moji prijatelji i ja izložili smo tu instalaciju nazvanu kvadrat u jesen 2014. godine u muzeju Vandalorum na jugu Švedske. Izložba je ukazivala na ideal postojanja konsenzusa o načinu upravljanja društvom u celini za opšte dobro. Kasnije je ta instalacija, ali kao svetleća, postavljena trajno na trgu Varnamo, kao mesto na koje možete stati razmišljajući o humanističkim vrednostima oslanjajući se na estetiku reciprociteta koja se pojavljuje u svim religijama. Zlatno pravilo je – čini drugima ono što bi hteo da drugi čine tebi, a tu je i Opšta deklaracija o ljudskim pravima u kojoj se kaže i to da se sva ljuska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.

I na izložbi i u samom filmu poigravate se idejom da društvena harmonija zavisi od prostog izbora?

Da, od izbora koji svako od nas čini svaki dan. A to je: ja verujem ljudima ili ja nemam poverenja u ljude. Posetioci muzeja morali su da izaberu između dvoje vrata, leva ili desna. Leva vrata su značila – verujem ljudima i većina posetilaca izložbe izabrala je upravo ta vrata što i vidite u filmu, baš kao što vidite kako su se smrzli kada sam ih zamolio da ostave svoje mobilne telefone i novčanike na podu izložbe. Tu se tačno vidi slabost ljudske prirode.

Recite mi iskreno da li je baš moralo da se desi da vaš film traje dva sata i dvadeset minuta?

Ha, nije moralo, ali nisam želeo da se odreknem ničega jer sam mišljenja da ništa u filmu nije višak. Jednostavno, sama priča i sama tema filma je proces, a ne tren. A za proces je potrebno vreme. Kada smo već kod iskrenosti isto pitanje mi je postavio i francuski distributer filma plašeći se da će „Kvadrat” biti odbijen za prikazivanje u Kanu zbog dužine. Vidite da je pogrešio!