Tri generacije arhitekata u jednoj porodici

Konkurs je, prema njihovim rečima, ukinut zbog „skandalozne” odluke žirija i tadašnjeg predsednika opštine koji je favorizovao rad svog bliskog prijatelja, nakon čega su eminentni beogradski arhitekti, nagrađeni sporednim nagradama, Milan Zloković i Dragiša Brašovan povukli svoje predloge.

Posle obaranja konkursa razrađivana je zamisao nepoznatih čeških arhitekata iz Biroa opštinske ispostave za sajmove. Nedugo nakon toga, gradonačelnik postaje Vlada Ilić i pošto je često posećivao Tehničku direkciju, upitao je zaposlene da li bi oni nastavili rad na ovom projektu.

– Istupio je Rajko Tatić koji je detaljno obrazložio sve nedostatke aktuelnog projekta čeških graditelja. Na Ilićevo pitanje šta bi on mogao da predloži kao ideju, Tatić je odgovorio da su mu potrebna 24 časa kako bi izašao sa svojom idejom o urbanističkoj koncepciji novog sajamskog kompleksa. Anegdotska sećanja govore o tome kako je Tatić uz pomoć svojih kolega Milivoja Tričkovića i Đorđa Lukića, zaista za jedan dan i noć sačinio nov plan i gradski čelnici su mu, te 1937. godine, ustupili realizaciju kompleksa – ističe Milan Milovanović.

Rođen u Nišu 1900. godine, Rajko Tatić se sa porodicom preselio u Beograd, završio Treću beogradsku gimnaziju i diplomirao arhitekturu.

Od većih projekata osmislio je osnovnu školu „Matija Ban” na Banovom brdu i objekat Dečjeg prihvatilišta u Zvečanskoj ulici. Impresionirana zdanjem prihvatilišta, kraljica Marija Karađorđević ubrzo je angažovala Rajka Tatića kao svog zvaničnog arhitektu. Prvi angažman za kraljevsku kuću imao je pri izgradnji vile „Topliš” povrh dvora u Miločeru.

Među obimnije projekte njegovog tima, po rečima našeg sagovornika, spada i Tatićevo osvojeno prvo mesto na velikom konkursu 1954, za predsedničku palatu u Libanu.

Posebno je impresivan i kompleks farmaceutske i hemijske industrije „Zdravlje” u Leskovcu, koji je prema Tatićevim projektima izveden u jednom ograničenom segmentu. Isto tako, prvobitno započet projekat Šumarskog fakulteta (arh. Branko Petričić), Tatić je preobratio u sadašnji Kliničko-bolnički centar „Bežanijska kosa”.

Rajko Tatić je preminuo 1979. godine. Imao je starijeg brata Žarka (1894–1931), čija najpoznatija ostvarenja su Crkva Sv. Trojice na Torlaku i projekat za malu Crkvu Svetog Save na Vračaru. Žarko je postao docent na Tehničkom fakultetu i kustos Narodnog muzeja u Beogradu. Nakon povrede tokom istraživanja Crkve Svetog Andreje na reci Treski u Makedoniji, ostao je nepokretan i umro je u 37. godini.

Treći arhitekta iz ove familije – Vojin Tatić (1940), skoro pola veka živi u Nemačkoj. Osnovao je biro „Tatić” u Kelnu, a kancelarije je imao i u Berlinu. Izveo je 46 projekata, osvojio 34 nagrade i to 17 prvoplasiranih. Projektovao je niz administrativnih i stambenih zgrada u Berlinu, Bonu, Potsdamu i Kelnu, a najponosniji je na centralu Konrad Adenauer u Bonu i na kompleks „Piramida” u Berlinu.

– Sa arhitekturom sam se sreo 1958. godine, samo 13 godina posle rata, u doba velikih migracija stanovništva, snažnog razvoja i urbanizacije gradova u Jugoslaviji i celoj Evropi. Pri realizaciji planova sam beskompromisno sledio savet moga strica Rajka Tatića, kod kojeg sam radio u studentskim danima, da ne dozvolim šefovima gradilišta i izvođačima da mi unište dobar projekat. Zato je moj atelje vodio projekte od idejne skice do završetka građevinskih radova. To su mi omogućili propisi u nemačkom građevinarstvu koji su važili do kraja 20. veka. U tom sistemu arhitekta ima ulogu „maršala”, ali i punu odgovornost za svoj projekat – rekao je za naš list Vojin Tatić.