„Svojeglavo” sam uređivala Politiku
Dva puta sam bila glavna urednica Politike. Moje je iskustvo da nijedna vlast ne voli da na tom mestu sedi neko ko umisli da može samostalno da uređuje novine. Smenjivana sam i otpuštana, što je posle uvek praćeno šikaniranjem na stranicama Politike. U vreme Borisa Tadića pljuvanje po smenjenom glavnom uredniku dozvoljeno je Bošku Jakšiću (Guliver i Liliputanci, 5. oktobar 2008), dok to za vlasti Aleksandra Vučića radi spoljni saradnik koji je nekad priređivao „Odjeke i reagovanja“, rubriku koja je Politiku već jednom ogadila pristojnoj Srbiji.
Zašto uvlačim predsednika Srbije u ovu priču? Jer ga Goran Kozić u Politici po drugi put za mesec dana brani od mene, sada (Politika nije plen, 5. juni) zbog moje kolumne u „Nedeljniku“ („BIA ili CIA“, 1. juni). Evo rečenice koja je zabolela: „Aleksandru Vučiću se Politika – očišćena od Dane Popović, Borisa Begovića, Dušana Petričića i Gorana Markovića, a obogaćena Goranom Kozićem i Đorđem Martićem – konačno čini uravnoteženijom“.
Predsednik je javno rekao da mu se Politika sada čini uravnoteženijom i ne znam zašto ga Kozić brani od njegove sopstvene izjave. A ne ide mi u glavu da bilo kome prija da mu Goran Kozić bude advokat, ili kolumnista, svejedno. Mnogi su njegovo ime zaboravili, neki za njega nisu ni znali, ali Kozić je visoko na listi zaslužnih za rušenje ugleda najvažnijeg lista na Balkanu. Politika je bila najgora kada je za nju pisao Goran Kozić.
Zašto to kažem? Evo njegovog stila, po zlu čuvenog i mnogima prepoznatljivog: „Dok smo mi ovde završavali fakultete i ulazili u Politikin hram, ona je jahala kamile u Alžiru i čuvala ovce u Sarajevu. Ne u Istočnom Sarajevu, i samo ovce, ne i prasiće, ako razumete o čemu govorim“. Prethodno me Goran Kozić „razotkrio“: nisam „rođena Beograđanka“, Smajlović je prezime mog bivšeg muža, devojački sam se prezivala Ugrica. To su ujedno i jedine materijalne istine u Kozićevom tekstu „Politika nije plen“, koje su svakako pomogle da svaki čitalac dobro razume o čemu Kozić govori, kad govori o jahanju, ovcama i prasićima.
Zašto Politika nanovo skače u jedno te isto Kozićevo blato? Nikada u svojoj istoriji nije bila blatoidna, sem kada je za nju radio Goran Kozić. Ribnikari su 1904. osnovali list koji je, citiraću Jovana Dučića, svojim uljudnim gospodskim tonom i izbegavanjem pogrda, u srpsko novinarstvo doneo „jedan čitav novi smisao“. Bilo je i tada listova „koji su širili tako ružan i prostački izraz da je novinarstvo rušilo društvo“, trovali vazduh „svojim odvratnim rečenicama“, u kojim je „sve bilo moguće reći bez konsekvencija i nazad se primiti bez gnušanja“. Sramota je za Politiku i što je ratnih devedesetih objavljivala „odvratne rečenice“ Gorana Kozića. Ali otkud njenom uredništvu ideja da se to ponovo sme? Kozićeve rečenice nikad nije bilo moguće primiti bez gnušanja, Kozić proizvodi gnušanje.
Politika je važno nacionalno dobro kojim država Srbija upravlja. Aleksandar Vučić nije voleo način na koji sam uređivala Politiku, ali prva ću priznati da je duže on bio spreman da trpi mene i moju uređivačku politiku, nego što sam ja bila spremna da trpim njegov način upravljanja listom. Zato smatram da mu pripadaju bitne zasluge za moje „svojeglavo“ (izraz Teofila Pančića) uređivanje Politike na koje sam veoma ponosna, bez obzira na to što se naš zajednički eksperiment po mene loše završio.
Ali zato mu s pravom pripadaju i zasluge za novopronađenu „ravnotežu“ sa Goranom Kozićem i Đorđem Martićem.
Novinar
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
