Akademske zbirke čine dušu univerziteta

Nebrojeno mnogo zbirki koje čine dušu univerziteta govore ne samo o istorijatima nastave i nauke već i o kulturi zemlje u kojoj su, mnoge od njih i vekovima, nastajale. Upravo je njih četvoro protekle nedelje boravilo u Srbiji na godišnjoj konferenciji ove mreže koja je održana prvi put u Rektoratu Univerziteta u Beogradu. Kako za naš list kaže Sofija Talas, sa kojom smo razgovarali u pauzi jedne od debata, od 2000. godine, kada je na papir stavljena prva deklaracija u Haleu, pa do danas, broj članova narastao je na blizu sto univerziteta i fakulteta.    

– Pionirska ideja koju smo nas nekoliko negovali neko vreme na samom početku realizacije izgledala je pomalo kao zatvoren klub dvanaest najstarijih evropskih univerziteta: Oksford, Kembridž, Bolonja, Amsterdam, Groningen, Berlin, London... S vremenom se, poput nekog živog organizma, ceo projekat razvijao i nakon 2010, kada smo zvanično usvojili statut, počelo se sa godišnjim sastancima – priča ova fizičarka, koja vodi brigu i o Muzeju fizike Univerziteta u Padovi i dodaje da je ono što je počelo kao izazov sada za sve njih stalni angažman.  

Šta sve može biti akademsko nasleđe, pitanje je koje postavljaju mnogi koji se premijerno susretnu sa ovom temom. Gledajući samo katalog kroz koji se naša zemlja predstavila kolegama iz Evrope, tu su različite umetničke zbirke, naučne i nastavne kolekcije iz domena astronomije, numizmatike, geologije, anatomije, veterine, farmacije, hemije, sporta, psihologije, šumarstva, arhitektonska zdanja... 

– Kako mi je objašnjeno, prvom kolekcijom ove vrste u Srbiji se smatra „Zbirka minerala i stena” koju je baron Fon Herder poklonio knezu Milošu Obrenoviću 1835. godine, a koja je posle darovana Univerzitetu u Beogradu. Tokom boravka u vašoj prestonici neke smo zbirke videli i uživo i moram da priznam da je vaša baština impresivna – primećuje gošća iz Italije i odgovara na pitanje koja je to najstarija zbirka koju „Univerzeum” ima.

– Rekla bih da se odgovor nalazi u Padovi, čiji je univerzitet osnovan 1222, a reč je o sali za anatomiju i botaničkoj bašti iz 16. veka. Mislim da su one svakako među najstarijim, dok su među najmlađima kolekcije tehničkih fakulteta iz skandinavskih zemalja koji se bave novijom vrstom nasleđa.

Ovakav način zalaganja za očuvanje, ali i promovisanje baštine koja se bavi životom visokoškolskih ustanova prepoznao je i Savet Evrope. Prema rečima naše sagovornice, u planu je otpočinjanje projekata koji će se realizovati u saradnji sa ovim telom, kontakt na tu temu već postoji. Takođe se razmatra osmišljavanje načina bolje prezentacije ove baštine, o čemu je bilo reči i na skupu u Beogradu čiji je naslov bio „Mobilnost univerzitetskog nasleđa”.

– Postoji nekoliko alternativa. Svakako smatramo da bi zbirke morale da ostanu na samim fakultetima i univerzitetima jer je to najsigurniji način da budu sačuvane. Povremeno njihovo otvaranje za javnost jedno je od rešenja. To činimo, recimo, u Italiji, gde postoji posebno vreme za to i šira publika je pozvana. Mogućnost je i organizovanje multidisciplinarnih izložbi koje bi na jednom mestu okupile različite eksponate. Razmišljali smo i ekstravagantno: o eventualnim putujućim postavkama van matične zemlje, mada je tu iskrsao novčani problem, to jest osiguranje artefakata. Ali, nećemo odmah od te zamisli odustati – zaključuje Sofija Talas.

U međuvremenu, elektronski vid prezentacije nešto je što se uveliko koristi, dok su neki fakulteti hrabro otišli i korak dalje, čitajući zbirke kroz dijalog sa savremenim umetnicima. Tako je na Oksford pozvana nekolicina stvaralaca kako bi dala svoje viđenje njihove zbirke koju čini mikroskopski materijal. Na kraju su se najsitnije čestice, koje se ne vide golim okom, našle na velikim platnima, fotografijama, čak i na zavesama.