Zao duh beskorisnosti

U vre­me tran­zi­ci­je, i u sve­tu i kod nas, lju­di la­ko osta­ju bez po­sla. Ali iako ne po­sto­ji na­uč­no is­tra­ži­va­nje o toj te­mi, go­lim okom se mo­že vi­de­ti da se po­slo­dav­ci lak­še li­ša­va­ju sta­ri­jih rad­ni­ka!

Su­šti­na je da se (i) na­še dru­štvo po­sle pe­tog ok­to­bra s ra­do­šću uklju­či­lo u klub naj­su­ro­vi­jih ka­pi­ta­li­stič­kih ze­ma­lja pri­hva­tiv­ši pa­ro­lu is­ce­di i ba­ci. Od ka­pi­ta­li­zma smo pri­hva­ti­li re­strik­tiv­ne me­ha­ni­zme, dok je for­mu­la odr­ži­ve uspe­šno­sti za nas i da­lje osta­la ne­po­zna­ni­ca.

Da je po­slo­da­vac ozbi­ljan, mi­sle­ći čo­vek, a ne avan­tu­ri­sta ko­ji že­li br­zo da se obo­ga­ti, on bi raz­mi­šljao na sle­de­ći na­čin: „Ako ste in­že­njer, ko­li­ko du­go će­te mo­ći da se slu­ži­te struč­nim zna­njem ko­je ste te­kli na fa­kul­te­tu?”

A on­da bi pred­lo­žio pre­kva­li­fi­ka­ci­ju. Od­u­mi­ra­nje ve­šti­na bi­lo bi za nje­ga do­vo­ljan raz­log za ot­pu­šta­nje, sa­mo uko­li­ko ne že­li da odvo­ji sred­stva za edu­ko­va­nje svo­jih pod­re­đe­nih.

***

Ov­de se eko­no­mi­ja tr­ži­šta rad­ne sna­ge de­struk­tiv­no upli­će.

Po­slo­da­vac mo­že da po­ša­lje pe­de­se­to­go­di­šnja­ka na pre­kva­li­fi­ka­ci­ju na ko­joj će ovaj ažu­ri­ra­ti svo­je zna­nje, ali mo­že i da upo­sli bi­strog dva­de­set­pe­to­go­di­šnja­ka ko­ji je to već sa­vla­dao.

Mno­go je jef­ti­ni­je za­po­sli­ti bi­strog mom­ka, za­to što sta­ri­ji rad­nik ima ve­ću osno­vi­cu za pla­tu i zbog to­ga što su pro­gra­mi pre­kva­li­fi­ka­ci­je i do­kva­li­fi­ka­ci­je – sku­pi!

Po­sto­ji još jed­na dru­štve­na pre­pre­ka.

Sta­ri­ji za­po­sle­ni po­ka­zu­ju vi­še sa­mo­po­u­zda­nja i sklo­ni­ji su kri­tič­kim sta­vo­vi­ma pre­ma po­slo­dav­ci­ma ne­go mla­đi rad­ni­ci. Mla­đi, ka­da im se ne­što ne do­pa­da na rad­nom me­stu, pre će oti­ći ne­go što će se su­prot­sta­vi­ti, još ni­su op­te­re­će­ni bre­me­nom po­ro­di­ce i za­vi­sno­sti dru­gih od njih sa­mih.

For­mu­la po ko­joj is­ku­stvo ko­je ra­ste gu­bi svo­ju vred­nost još je pri­sut­ni­ja u da­na­šnjoj osla­blje­noj eko­no­mi­ji i u sve­tu i kod nas.

Ve­šti­ne po­sta­ju va­žni­je od zna­nja i is­ku­stva!

No­vi uslo­vi pri­vre­đi­va­nja u vre­me glo­bal­ne kri­ze omo­gu­ći­li su da se raz­vi­je sna­žan duh bes­ko­ri­sno­sti u ži­vo­ti­ma mno­gih lju­di.

***

Ta­kve dru­štve­ne okol­no­sti, ot­pu­šta­nja, ote­ža­no pro­na­la­že­nje rad­nog me­sta uve­le su mo­bing na ve­li­ka vra­ta. Da­nas ni­ko ne sme da se su­prot­sta­vi po­slo­dav­cu, ni­ko ne sme da od­bi­je i ono što mu ni­je u opi­su rad­nog me­sta. Lju­di u ne­vo­lji pri­hva­ta­ju ne­za­ko­ni­ti pro­du­že­tak rad­nog vre­me­na, ka­šnje­nje pla­te, sma­nje­nje pla­te kao i nju sa­mu, ta­kvu uglav­nom mi­zer­nu.

Za­po­sle­ne u prin­ci­pu šti­ti za­kon, ko­lek­tiv­ni ugo­vo­ri i sin­di­kat. U stvar­no­sti stva­ri ne sto­je ta­ko do­bro kao na pa­pi­ru.

Se­dam evrop­skih ze­ma­lja su pr­ve iz­gla­sa­le za­ko­ne pro­tiv mo­bin­ga i u tim dr­ža­va­ma se po­slo­da­vac ka­žnja­va za psi­hič­ka mal­tre­ti­ra­nja.

Ta­kav za­kon ima­ju Fran­cu­ska, Nor­ve­ška, Fin­ska, Ho­lan­di­ja, Dan­ska, Bel­gi­ja i Švaj­car­ska. Šved­ska je re­gu­li­sa­la za­šti­tu od mo­bin­ga kri­vič­nim za­ko­nom, po kom je mo­ber kri­vič­no od­go­vo­ran, a žr­tva mo­že za­tra­ži­ti od­šte­tu za na­ne­se­nu „bi­o­lo­šku šte­tu”.

Naj­če­šće žr­tve mo­bin­ga su „po­šte­nja­ci”, za­tim mla­de, tek za­po­sle­ne oso­be ko­je tra­že sa­vre­me­ne uslo­ve ra­da i vi­še sa­mo­stal­no­sti u ra­du, ali i in­va­li­di i sta­ri­ji rad­ni­ci.

U osta­lim ze­mlja­ma Evro­pe ova­kvi za­ko­ni ne po­sto­je, ali po­sto­je pro­pi­si ko­ji go­vo­re o od­šte­ti.

***

S dru­ge stra­ne, osnov­na ka­rak­te­ri­sti­ka lič­no­sti mo­be­ra, oso­be ko­ja psi­ho­lo­ški, mo­ral­no, sek­su­al­no i na dru­ge na­či­ne zlo­sta­vlja one za ko­je sma­tra da joj sme­ta­ju, je­ste ego­cen­trič­nost, od­no­sno nar­ci­so­id­nost.

Mo­da­li­te­ti na­pa­da is­po­lja­va­ju se kroz ogra­ni­ča­va­nje mo­guć­no­sti da se žr­tva iz­ra­zi, izo­la­ci­ju, neo­sno­va­ne pri­če o nje­nom pri­vat­nom ži­vo­tu, ogo­va­ra­nje, isme­va­nje, ospo­ra­va­nje kva­li­te­ta ra­da, pre­te­ra­nu kon­tro­lu, stal­na ka­žnja­va­nja...

Uoč­ljiv je i sin­drom „pra­znog sto­la”, ka­da se žr­tvi da­ju za­da­ci ne­pri­la­go­đe­ni pro­fe­si­o­nal­noj kva­li­fi­ka­ci­ji, su­vi­še la­ki ili pre­te­ški po­slo­vi ko­ji zah­te­va­ju od žr­tve spo­sob­no­sti ko­je ne­ma, s ci­ljem da se na­te­ra da po­gre­ši.

Ob­li­ci mo­bin­ga su i da­va­nje za­da­ta­ka žr­tvi ko­ji na­ru­ša­va­ju nje­no zdra­vlje, us­kra­ći­va­nje go­di­šnjeg od­mo­ra i slo­bod­nih da­na, ali i sek­su­al­no zlo­sta­vlja­nje...

U svo­joj sva­ko­dne­vi­ci dok ose­ća­mo te­sko­bu na po­slu, ili dok je ose­ća ne­ko dru­gi po­red nas, još joj ne pre­po­zna­je­mo uzro­ke, ali na­slu­ću­je­mo da je pret­nja gu­bit­kom rad­nog me­sta u stva­ri naj­te­že psi­ho­lo­ško mu­če­nje u kri­zno vre­me ka­da je biv­ša do­sov­ska vlast je­dva če­ka­la da se pre­li­je grč­ka kri­za da bi po­ja­ča­la svoj ali­bi i ku­pi­la po­zla­tu za Maj­do­fov spo­me­nik, sve­ca za­štit­ni­ka sva­ke vla­sti.

U po­tra­zi za hle­bom vid se pro­tiv oče­ki­va­nja ni­je iz­o­štrio i na­rod ili po­je­din­ci, sa­mi za se­be, ne vi­de uzro­ke, a ako ih i vi­de ne ra­za­zna­ju in­stru­men­te ko­ji­ma bi si­tu­a­ci­ju pre­o­bra­ti­li.

Je­di­no će ne­po­gre­ši­vo tvr­di­ti da su dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci, ko­ri­sni­ci dr­žav­nog bu­dže­ta, po­sta­li va­žni, za­u­ze­li svo­je vi­so­ko me­sto baš ona­ko ka­ko je to pri­ka­zao Če­hov kad je opi­si­vao svog či­nov­ni­ka osme kla­se i hi­je­rar­hi­ju car­ske Ru­si­je.

***

Ovaj sloj po­stao je po­že­ljan, nje­go­va si­gur­nost, pri­ma­nja i dru­štve­ni sta­tus bi­li su je­di­no što je ra­slo u op­štoj en­tro­pi­ji. Na ma­gi­ji su sa­mo do­bi­li ka­da su u me­đu­sob­nom kon­sen­zu­su utvr­di­li da su upra­vo ovla­da­li ne­pre­gled­nim po­ljem ne­slu­će­nih mo­guć­no­sti.

Po tom po­lju su se kre­ta­li shod­no lič­nom obra­zo­va­nju, pro­sve­će­no­sti i du­hov­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma. Ve­ći­na je po­lo­žaj ko­ri­sti­la is­klju­či­vo u lič­nu ko­rist ne­ma­ju­ći ni­šta pro­tiv ako se ne­što ko­ri­sno od­ra­di za za­jed­ni­cu. Za dru­ge, za­jed­ni­ce je bi­la isto što i par­ti­ja ko­ja ih je na ne­ko me­sto pro­mo­vi­sa­la. Iskre­no, naj­ve­će šte­to­či­ne bi­li su oni dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci ko­ji su umi­sli­li da su u ne­koj sve­toj mi­si­ji, pa su se is­cr­plji­va­li tra­že­ći sa­ža­lje­nje i raz­u­me­va­nje.

***

No­va vlast pred­vo­đe­na Pre­mi­je­rom a sa­da­šnjim Pred­sed­ni­kom dr­ža­ve mno­go je uči­ni­la da pro­me­ni opi­sa­nu si­tu­a­ci­ju.

No­vi za­ko­ni i ured­be kao i ve­li­ka ener­gi­ja ubla­ži­li su i uči­ni­li pri­hva­tlji­vim tre­nut­no sta­nje. Po­ja­vlju se in­ve­sti­to­ri, s nji­ma i no­va rad­na me­sta...

De­žur­ni pro­tiv­ni­ci su de­žur­no pro­tiv­ni i ža­le se na ugro­ža­va­nje slo­bo­de me­di­ja iako se u sva­kom, da, baš u sva­kom me­di­ju naj­go­rim re­či­ma obra­ća­ju Pred­sed­ni­ku i nje­go­vim sa­rad­ni­ci­ma...

Sa­da svi ska­ču po no­voj Pre­mi­jer­ki. I „na­ši” i „nji­ho­vi”.

A ja mi­slim da je u pi­ta­nju do­bar iz­bor.

Va­žno da je vred­na, da je struč­na i „ne­bu­ra­zer­ski” vas­pi­ta­na.

Za­što bri­ne­te?

Mi­sli­te da će njen pret­hod­nik da je osta­vi na li­va­di a on ode da osni­va fon­da­ci­je i cr­kve?