Зао дух бескорисности

У вре­ме тран­зи­ци­је, и у све­ту и код нас, љу­ди ла­ко оста­ју без по­сла. Али иако не по­сто­ји на­уч­но ис­тра­жи­ва­ње о тој те­ми, го­лим оком се мо­же ви­де­ти да се по­сло­дав­ци лак­ше ли­ша­ва­ју ста­ри­јих рад­ни­ка!

Су­шти­на је да се (и) на­ше дру­штво по­сле пе­тог ок­то­бра с ра­до­шћу укљу­чи­ло у клуб нај­су­ро­ви­јих ка­пи­та­ли­стич­ких зе­ма­ља при­хва­тив­ши па­ро­лу ис­це­ди и ба­ци. Од ка­пи­та­ли­зма смо при­хва­ти­ли ре­стрик­тив­не ме­ха­ни­зме, док је фор­му­ла одр­жи­ве успе­шно­сти за нас и да­ље оста­ла не­по­зна­ни­ца.

Да је по­сло­да­вац озби­љан, ми­сле­ћи чо­век, а не аван­ту­ри­ста ко­ји же­ли бр­зо да се обо­га­ти, он би раз­ми­шљао на сле­де­ћи на­чин: „Ако сте ин­же­њер, ко­ли­ко ду­го ће­те мо­ћи да се слу­жи­те струч­ним зна­њем ко­је сте те­кли на фа­кул­те­ту?”

А он­да би пред­ло­жио пре­ква­ли­фи­ка­ци­ју. Од­у­ми­ра­ње ве­шти­на би­ло би за ње­га до­во­љан раз­лог за от­пу­шта­ње, са­мо уко­ли­ко не же­ли да одво­ји сред­ства за еду­ко­ва­ње сво­јих под­ре­ђе­них.

***

Ов­де се еко­но­ми­ја тр­жи­шта рад­не сна­ге де­струк­тив­но упли­ће.

По­сло­да­вац мо­же да по­ша­ље пе­де­се­то­го­ди­шња­ка на пре­ква­ли­фи­ка­ци­ју на ко­јој ће овај ажу­ри­ра­ти сво­је зна­ње, али мо­же и да упо­сли би­строг два­де­сет­пе­то­го­ди­шња­ка ко­ји је то већ са­вла­дао.

Мно­го је јеф­ти­ни­је за­по­сли­ти би­строг мом­ка, за­то што ста­ри­ји рад­ник има ве­ћу осно­ви­цу за пла­ту и због то­га што су про­гра­ми пре­ква­ли­фи­ка­ци­је и до­ква­ли­фи­ка­ци­је – ску­пи!

По­сто­ји још јед­на дру­штве­на пре­пре­ка.

Ста­ри­ји за­по­сле­ни по­ка­зу­ју ви­ше са­мо­по­у­зда­ња и скло­ни­ји су кри­тич­ким ста­во­ви­ма пре­ма по­сло­дав­ци­ма не­го мла­ђи рад­ни­ци. Мла­ђи, ка­да им се не­што не до­па­да на рад­ном ме­сту, пре ће оти­ћи не­го што ће се су­прот­ста­ви­ти, још ни­су оп­те­ре­ће­ни бре­ме­ном по­ро­ди­це и за­ви­сно­сти дру­гих од њих са­мих.

Фор­му­ла по ко­јој ис­ку­ство ко­је ра­сте гу­би сво­ју вред­ност још је при­сут­ни­ја у да­на­шњој осла­бље­ној еко­но­ми­ји и у све­ту и код нас.

Ве­шти­не по­ста­ју ва­жни­је од зна­ња и ис­ку­ства!

Но­ви усло­ви при­вре­ђи­ва­ња у вре­ме гло­бал­не кри­зе омо­гу­ћи­ли су да се раз­ви­је сна­жан дух бес­ко­ри­сно­сти у жи­во­ти­ма мно­гих љу­ди.

***

Та­кве дру­штве­не окол­но­сти, от­пу­шта­ња, оте­жа­но про­на­ла­же­ње рад­ног ме­ста уве­ле су мо­бинг на ве­ли­ка вра­та. Да­нас ни­ко не сме да се су­прот­ста­ви по­сло­дав­цу, ни­ко не сме да од­би­је и оно што му ни­је у опи­су рад­ног ме­ста. Љу­ди у не­во­љи при­хва­та­ју не­за­ко­ни­ти про­ду­же­так рад­ног вре­ме­на, ка­шње­ње пла­те, сма­ње­ње пла­те као и њу са­му, та­кву углав­ном ми­зер­ну.

За­по­сле­не у прин­ци­пу шти­ти за­кон, ко­лек­тив­ни уго­во­ри и син­ди­кат. У ствар­но­сти ства­ри не сто­је та­ко до­бро као на па­пи­ру.

Се­дам европ­ских зе­ма­ља су пр­ве из­гла­са­ле за­ко­не про­тив мо­бин­га и у тим др­жа­ва­ма се по­сло­да­вац ка­жња­ва за пси­хич­ка мал­тре­ти­ра­ња.

Та­кав за­кон има­ју Фран­цу­ска, Нор­ве­шка, Фин­ска, Хо­лан­ди­ја, Дан­ска, Бел­ги­ја и Швај­цар­ска. Швед­ска је ре­гу­ли­са­ла за­шти­ту од мо­бин­га кри­вич­ним за­ко­ном, по ком је мо­бер кри­вич­но од­го­во­ран, а жр­тва мо­же за­тра­жи­ти од­ште­ту за на­не­се­ну „би­о­ло­шку ште­ту”.

Нај­че­шће жр­тве мо­бин­га су „по­ште­ња­ци”, за­тим мла­де, тек за­по­сле­не осо­бе ко­је тра­же са­вре­ме­не усло­ве ра­да и ви­ше са­мо­стал­но­сти у ра­ду, али и ин­ва­ли­ди и ста­ри­ји рад­ни­ци.

У оста­лим зе­мља­ма Евро­пе ова­кви за­ко­ни не по­сто­је, али по­сто­је про­пи­си ко­ји го­во­ре о од­ште­ти.

***

С дру­ге стра­не, основ­на ка­рак­те­ри­сти­ка лич­но­сти мо­бе­ра, осо­бе ко­ја пси­хо­ло­шки, мо­рал­но, сек­су­ал­но и на дру­ге на­чи­не зло­ста­вља оне за ко­је сма­тра да јој сме­та­ју, је­сте его­цен­трич­ност, од­но­сно нар­ци­со­ид­ност.

Мо­да­ли­те­ти на­па­да ис­по­ља­ва­ју се кроз огра­ни­ча­ва­ње мо­гућ­но­сти да се жр­тва из­ра­зи, изо­ла­ци­ју, нео­сно­ва­не при­че о ње­ном при­ват­ном жи­во­ту, ого­ва­ра­ње, исме­ва­ње, оспо­ра­ва­ње ква­ли­те­та ра­да, пре­те­ра­ну кон­тро­лу, стал­на ка­жња­ва­ња...

Уоч­љив је и син­дром „пра­зног сто­ла”, ка­да се жр­тви да­ју за­да­ци не­при­ла­го­ђе­ни про­фе­си­о­нал­ној ква­ли­фи­ка­ци­ји, су­ви­ше ла­ки или пре­те­шки по­сло­ви ко­ји зах­те­ва­ју од жр­тве спо­соб­но­сти ко­је не­ма, с ци­љем да се на­те­ра да по­гре­ши.

Об­ли­ци мо­бин­га су и да­ва­ње за­да­та­ка жр­тви ко­ји на­ру­ша­ва­ју ње­но здра­вље, ус­кра­ћи­ва­ње го­ди­шњег од­мо­ра и сло­бод­них да­на, али и сек­су­ал­но зло­ста­вља­ње...

У сво­јој сва­ко­дне­ви­ци док осе­ћа­мо те­ско­бу на по­слу, или док је осе­ћа не­ко дру­ги по­ред нас, још јој не пре­по­зна­је­мо узро­ке, али на­слу­ћу­је­мо да је прет­ња гу­бит­ком рад­ног ме­ста у ства­ри нај­те­же пси­хо­ло­шко му­че­ње у кри­зно вре­ме ка­да је бив­ша до­сов­ска власт је­два че­ка­ла да се пре­ли­је грч­ка кри­за да би по­ја­ча­ла свој али­би и ку­пи­ла по­зла­ту за Мај­до­фов спо­ме­ник, све­ца за­штит­ни­ка сва­ке вла­сти.

У по­тра­зи за хле­бом вид се про­тив оче­ки­ва­ња ни­је из­о­штрио и на­род или по­је­дин­ци, са­ми за се­бе, не ви­де узро­ке, а ако их и ви­де не ра­за­зна­ју ин­стру­мен­те ко­ји­ма би си­ту­а­ци­ју пре­о­бра­ти­ли.

Је­ди­но ће не­по­гре­ши­во твр­ди­ти да су др­жав­ни слу­жбе­ни­ци, ко­ри­сни­ци др­жав­ног бу­џе­та, по­ста­ли ва­жни, за­у­зе­ли сво­је ви­со­ко ме­сто баш она­ко ка­ко је то при­ка­зао Че­хов кад је опи­си­вао свог чи­нов­ни­ка осме кла­се и хи­је­рар­хи­ју цар­ске Ру­си­је.

***

Овај слој по­стао је по­же­љан, ње­го­ва си­гур­ност, при­ма­ња и дру­штве­ни ста­тус би­ли су је­ди­но што је ра­сло у оп­штој ен­тро­пи­ји. На ма­ги­ји су са­мо до­би­ли ка­да су у ме­ђу­соб­ном кон­сен­зу­су утвр­ди­ли да су упра­во овла­да­ли не­пре­глед­ним по­љем не­слу­ће­них мо­гућ­но­сти.

По том по­љу су се кре­та­ли сход­но лич­ном обра­зо­ва­њу, про­све­ће­но­сти и ду­хов­ним ка­рак­те­ри­сти­ка­ма. Ве­ћи­на је по­ло­жај ко­ри­сти­ла ис­кљу­чи­во у лич­ну ко­рист не­ма­ју­ћи ни­шта про­тив ако се не­што ко­ри­сно од­ра­ди за за­јед­ни­цу. За дру­ге, за­јед­ни­це је би­ла исто што и пар­ти­ја ко­ја их је на не­ко ме­сто про­мо­ви­са­ла. Искре­но, нај­ве­ће ште­то­чи­не би­ли су они др­жав­ни слу­жбе­ни­ци ко­ји су уми­сли­ли да су у не­кој све­тој ми­си­ји, па су се ис­цр­пљи­ва­ли тра­же­ћи са­жа­ље­ње и раз­у­ме­ва­ње.

***

Но­ва власт пред­во­ђе­на Пре­ми­је­ром а са­да­шњим Пред­сед­ни­ком др­жа­ве мно­го је учи­ни­ла да про­ме­ни опи­са­ну си­ту­а­ци­ју.

Но­ви за­ко­ни и уред­бе као и ве­ли­ка енер­ги­ја убла­жи­ли су и учи­ни­ли при­хва­тљи­вим тре­нут­но ста­ње. По­ја­вљу се ин­ве­сти­то­ри, с њи­ма и но­ва рад­на ме­ста...

Де­жур­ни про­тив­ни­ци су де­жур­но про­тив­ни и жа­ле се на угро­жа­ва­ње сло­бо­де ме­ди­ја иако се у сва­ком, да, баш у сва­ком ме­ди­ју нај­го­рим ре­чи­ма обра­ћа­ју Пред­сед­ни­ку и ње­го­вим са­рад­ни­ци­ма...

Са­да сви ска­чу по но­вој Пре­ми­јер­ки. И „на­ши” и „њи­хо­ви”.

А ја ми­слим да је у пи­та­њу до­бар из­бор.

Ва­жно да је вред­на, да је струч­на и „не­бу­ра­зер­ски” вас­пи­та­на.

За­што бри­не­те?

Ми­сли­те да ће њен прет­ход­ник да је оста­ви на ли­ва­ди а он оде да осни­ва фон­да­ци­је и цр­кве?