Otrov iz obaveštajnih ruku

Prema svedočenju Jovana Palavestre, jednog od članova Mlade Bosne, Gaćinović i Princip su u Beogradu bili nerazdvojni, od prvog susreta koji se dogodio na Zelenom vencu. Već nakon nekoliko dana, piše Palavestra, primetili smo na Principu značajnu promenu. „Do tada živ i duhovit u razgovoru s nama, uvek spreman na drugarsku šalu, na mahove gotovo dečački nestašan – od poznanstva s Gaćinovićem, Princip je znatno izmenio svoje dotadanje svakodnevno držanje, svoj manir u ophođenju i svoje razonode. Od potrebe učenja i polaganja ispita Princip se preorijentisao na nešto drugo, krupnije, značajnije…”

Neposredno posle Sarajevskog atentata na austrougarskog princa Ferdinanda 28. juna 1914. godine, Vladimir Gaćinović ilegalno prelazi iz Švajcarske u Belgiju. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata iz Brisela odlazi u Pariz i javlja se kao dobrovoljac, zajedno sa Tinom Ujevićem u francusku ratnu mornaricu, s kojom učestvuje četiri meseca u francuskoj intervenciji na Jadranskom moru.

U Državnom arhivu u Sarajevu postoji akt Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu od 18. jula 1914. godine, gde se navodi: „Vladimir Gaćinović, namještenik iz Sarajeva, sada u Švajcarskoj, stoji na vrhu revolucionarne federacije.”

Vladimir je nakon saznanja da je za njim raspisana poternica

poslušao savete svojih ruskih drugova i odmah sa mladobosancem Jovanom Živanovićem uklonio eksplozivni materijal od koga su pravili bombe i sklanja se u Brisel. Leta 1916. godine s Perom Slijepčevićem, mladobosancem i budućim uglednim univerzitetskim profesorom, putuje u Ameriku, gde prikuplja pomoć za odbranu optuženih u Banjalučkom procesu, gde se na sudu našlo 156 uglednih Srba, optuženih za veleizdaju.

Po povratku iz Amerike, u leto 1917. godine, završava studije u Švajcarskom gradu Friburgu, diplomskim radom o Žan-Mari Gijou.

U subotu 4. avgusta 1917. godine, posle položenog ispita, Vladimir  je sedeo u kafani s dvojicom francuskih prijatelja. Bilo je to veče koje mu je odredilo sudbinu. U restoranu su ostali do dva sata po ponoći. Pili su pivo i jeli kolače. Vladimir je odatle otišao u svoj stan u predgrađu Kastelberg. Čim je ujutro ustao i popio prve gutljaje kafe, počeo je da oseća nepodnošljive bolove u stomaku.

Iznenada je izgubio svest. Prevezen  je u bolnicu. Lekari su sumnjali da ima upalu slepog creva, pa je podvrgnut operaciji.

Vladimir Gaćinović je umro u subotu 11. avgusta 1917. godine, u dva i po sata po podne.

Rođaci i prijatelji tražili su da se izvrši obdukcija, jer su sumnjali da je reč o ubistvu. Konzulat Srbije u Švajcarskoj bio je protiv toga, kako se, navodno, ne bi zamerili Švajcarcima. Dr Dimitrije Konjević, srpski lekar koji je tada radio u friburškoj bolnici, ipak je uradio obdukciju i zapisao da je u Vladimirovom želucu na tri mesta pronašao perforacije prouzrokovane trovanjem, najverovatnije arsenikom.

Istoričar Vladimir Dedijer je mnogo kasnije uporno tražio dokument o smrti Vladimira Gaćinovića. Iz bolnice u Friburgu dobio je odgovor da je hirurg koji je operisao Gaćinovića umro uoči Drugog svetskog rata i da je arhiva bolnice uništena prilikom bombardovanja grada.

Nikada nije utvrđeno ko je otrovao Vladimira Gaćinovića.

Za njegovu smrt istoričar Drago Ljubibratić je optužio austrijsku i francusku obaveštajnu službu, jer su za to imale zajednički interes, zbog pregovora o separatnom miru između Francuske i Habzburške monarhije, koji su tih dana vodili upravo u Friburgu. Prvi austrijski uslov bio je uklanjanje lica odgovornih za Sarajevski atentat.

Ideolog Vladimir Gaćinović bio im je upravo tu, u Friburgu, nadohvat ruke.

Istaknuti pripadnik Mlade Bosne prof. dr Pero Slijepčević, koji je s Gaćinovićem drugovao skoro petnaest godina, ima drugačiju tezu. On je uveren je da je ubistvo njegovog prijatelja i saborca organizovala i izvela „Bela ruka”, organizacija odana regentu Aleksandru Karađorđeviću. Iako je Gaćinović bio vrhunski konspirator, nakon hapšenja crnorukaša Velimira Vemića, 1916. godine, kod njega je pronađen spisak članova organizacije „Ujedinjenje ili smrt”. Utvrđeno je da je Vladimir Gaćinović bio član te organizacije, zaveden pod rednim br. 217, u grupi br. 203.