Moj susret sa Vijetnamom, Grinom i Diras

„Prošle godine nebo je počelo da se ruši smrću moje žene. Zaglibio sam se u životnoj močvari. Povukao sam se u turobne misli udovca kojem su ćerke u rasejanju, živimo na tri različite tačke sveta. Zatvorio sam se u neveselu samoću sebe samog. A to zna da bude loše društvo. Mlađa ćerka Jelena, poslovna žena koja radi i živi u Hongkongu, priuštila mi je jednomesečno putovanje u Vijetnam, u nameri da se trgnem iz depresije, vratim društvenom životu, istražim egzotične lepote i opišem ih”, objašnjava Zec kako je nastao njegov putopisni roman koji predstavlja i svojevrsni omaž piscima Margerit Diras, Grejemu Grinu, kao i drevnim istočnjačkim mudracima Konfuciju i Lao Ceu. „Vijetnam je država koja se uzdigla iz krvi i pepela. Pamtiću ga kao zemlju zelenila, vode, sunca, ratnika, radnika, osmehnutih ljudi, egzotike i erotike.

Nedelju dana proveo sam u Sajgonu ili Ho Ši Minu. U ovom gradu rođena je Margerit Diras, slavna spisateljica, ljubavnica i alkoholičarka, koja je tri puta završavala u delirijumu. Pohađala je francuski licej i kao petnaestogodišnjakinja doživela ljubav s bogatim Kinezom.„Veoma rano u mom životu postalo je suviše kasno”, kaže Margerit Diras u „Ljubavniku”, romanu bolne, surove i šokantne samoispovesti. Kad sam ga čitao bio sam potresen ljubavlju bez sutrašnjice. Mlađa ćerka Jelena u Sajgonu me je smestila u velelepni hotel „Kontinental”, kolonijalnog stila, u kojem je Grejem Grin napisao kultni roman „Tihi Amerikanac”. Grinov ljubavni triler doživeo je dve filmske ekranizacije.

Možda su zato ljudi izmislili Boga...

Boravio sam u Grinovom, kraljevskom apartmanu sa zlatnim ugraviranim brojem 214. Slavni engleski agent službe MI6 i spisatelj znalački je izabrao svoju osmatračnicu, budoar i radni prostor u srcu Sajgona. Grin je imao svakodnevni ritual – posle dnevnih novinarskih obaveza, predveče, u šest sati, popio bi pivo u „Kontinentalu”. Potom bi odšetao niz otmenu ulicu Katinat (danas Dong Koi), na kej Mekonga, da posmatra kako se istovaruju američki avioni. Zatim bi na terasi luksuznog hotela „Mažestik” uživao u zalasku sunca i ispijao koktele. Svako veče sam obnavljao taj ritual u znak sećanja na velikog pisca.

Mnogi engleski pisci bili su odani tajnoj službi i Kraljevini. Šekspirov savremenik Kristifor Marlo, dvostruki agent, ubijen je udarcem noža kroz oko u londonskoj krčmi pod sumnjivim okolnostima. Čuveni pisac Somerset Mom uspešno se dokazao kao vrhunski agent, radeći za MI-6 u Prvom svetskom ratu u Rusiji. Kralj špijunskih trilera Džon le Kare bio je takođe profesionalni obaveštajac britanske tajne službe. Jedan je od retkih pisaca koji su u svojim delima realistično prikazali međunarodnu špijunažu. Posle odavanja njegovog identiteta KGB-u, Le Kare se posvetio spisateljskom radu, na radost čitalaca. Za razliku od Fleminga, takođe agenta MI-6, kreirao je uverljivije zaplete i junake kompleksnije psihologije, zasnovane na stvarnosti. 

Što se tiče dece, tu važi ona Konfucijeva da u mladosti treba da odsečeš štap na koji ćeš se oslanjati u starosti. Kako godine odmiču, sve manje tražimo svoj odraz u ogledalu, a sve više u sopstvenoj deci. Starija ćerka Milica je uspešan filmski radnik u SAD, a mlađa Jelena poslovna žena u Hongkongu.

Da li je sve bilo baš kako ste opisali?

Ne treba magiju romana mnogo narušavati golom istinom. Autentična su imena svih ljudi koje sam sreo. Svi su oni u sebi nosili neku misteriju, u koju sam kao pisac želeo da proniknem, odgonetajući mističnu nedokučivost lepote u svakodnevnim stvarima. Doduše, mogao sam, kao ruski pisci, svoje likove da nazovem Čovek u bundi od samurovine, Dama s hermelinom... Ali, ne ide po vijetnamskoj vrućini.

Čovek mora da iskorači iz samog sebe i spozna da postoje i drugi. Vijetnam me duboko dojmio, iz usamljeničke močvare vratio me radosti pisanja, povezao s ljudima. Na kraju putovanja koje je počelo prazninom duše, potvrdila se i Lao Ceova misao: „Iz gline se oblikuje posuda, no tek je praznina čini korisnom”.

Šta je s vašim pozorišnim režijama?

Teatar je za mene izgubio magiju i draž. Nema tu više stvaralačke radosti za mene.

A televizijski filmovi?

Ovo je era rijalitija, površne zabave, sveopšte komercijalizacije. U pisanju romana našao sam utočište posle smrti svoje žene Jadranke. Ja sam reditelj koji piše, stvara bez pritiska vremenskih rokova, budžeta, bez ikakvih produkcionih i postprodukcionih zahteva i obaveza. Granica je samo vlastita mašta.