Udaljeno predivo života

Na dalekoj planeti, ako merimo aršinom Sunčevog dvorišta, astronomi su prvi put otkrili organski molekul ili gas metan od kojeg bi – da su okolnosti povoljne – mogle da nastanu aminokiseline, a od ovih i sam život. Na većini koje obigravaju oko naše zvezde on je ranije uočen.

Nalik velikom i gasovitom Jupiteru, nebesko telo sa oznakom HD 189733b za dva dana obleti oko svoje nešto manje od naše matične zvezde, što pokazuje da je na kraćem odstojanju od Merkura – oko 4.800.000 kilometara. Očigledno je da nije u tzv. nastanjivom pojasu – ni suviše toplom, ni suviše hladnom – pogodnom za opstanak žive tvari (biljke i životinje). Ni „mali zeleni” ne bi izdržali toliko preznojavanje, ukoliko ste im se ponadali!

Hemijske tragove gasa i vodene pare snimio je kamerom na talasnim dužinama bliskim infracrvenim svemirski teleskop „Habl”, koji godinama lebdi iznad Zemlje, u maju prošle godine na udaljenosti od 63 svetlosne godine u sazvežđu „Mala lisica” (Vulpecula). Svetlosna godina je rastojanje koje svetlost, putujući brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi, prevali za godinu dana, a to je, otprilike, 9,6 biliona kilometara ili 9,6 hiljada milijardi kilometara.

Otkriće je opisano u uglednom časopisu „Priroda” (Nature), u članku koji je sa saradnicima potpisao rukovodilac osmatranja Mark Svejn iz Laboratorije za mlazni pogon pod okriljem NASA.

U duginoj šarenici

Površina je toliko vruća – otprilike 1.000 Celzijusovih stepeni, na kojoj počinje da se topi srebro, tako da nema nimalo izgleda da išta preživi. Krave nikako, našalio se Đovani Tineti iz Evropske svemirske agencije, ciljajući na novotokriveni gas kojeg u izobilju izbacuju. Ni u kojem slučaju, dakle, nije podesna za opstanak živih stvorova.

Kako su, uopšte, opaženi metan i vodena para u planetinom omotaču (atmosfera)?

Kao i svaka do sada nađena izvan Sunčevog sistema, i ova je suviše bledunjavog odsjaja i veoma blizu da bi bila uočena neposredno pokraj vlastite zvezde koja je naveliko zasenjuje. Imajući u vidu da desetine promiču ispred, posmatrači su se dosetili da takvu zgodu iskoriste u svojem traganju. Oslanjajući se na postupak nazvan spektroskopija prelaska – razdvajaju svetlost na različite boje od kojih je sastavljena odgonetajući hemijski sastav sastojaka. Zamislite, jednostavno, da gledate kroz prizmu i da vidite duginu šarenicu (spektar). Molekuli iz planetinog omotača ostavljaju infracrveni spektroskopki otisak u tom kolopletu boja.

Glavolomni zadatak sastoji se u tome kako pronaći iglu u plastu sena mnoštva talasnih dužina! Svaki „hemijski potpis” je, naime, jedna talasna dužina.

Preostaje zagonetka zašto nije nađen beleg ugljenmonoksida, na visokoj temperaturi trebalo bi ga pre zapaziti nego metan. Snimljeni prelasci planete ispred zvezde nagovešćuju da bi žestoki vetrovi morali da razduvaju toplotu i hemikalije unaokolo planete. Verovatno joj je stalno okrenuta jednom stranom koja se prži i zato je toplija, a suprotna je hladnija. Šta li „Habl” snimio da mu je na dohvat mračna strana?

Organski molekuli

Niko pouzdano ne zna kakve se hemijske, klimatske i kosmičke pojave deđavaju na udaljenim planetama. Buduća merenja na srodnima koje su u dosegu ljudskih sprava, kako se očekuje, osvetliće ih bolje.

Metan (sačinjen od ugljenika i vodonika) u Zemljinoj atmosferi se brzo razloži u hemijskim zbivanjima (procesi), a vodonik ispari u okolni kosmos; nešto slično trebalo bi da se odigrava na manjim planetama. Ukoliko se izmeri dosta metana na zemljolikim, to bi mogao da bude nagoveštaj da je biološkog porekla jer je kudikamo ređe nebiološkog. Novi svemirski teleskop „Veb” koji će biti izbačen 2013. godine potražiće vodu i metan na nebeskim telima izvan Sunčeve porodice.

Na našoj plavo-zelenoj metan jedan od glavnih činilaca prirodnog gasa, a ispuštaju ga mravi termiti, močvarna zemljišta, zemlja za nasipanje i, čak, stoka. U odgovarajućim uslovima može da odigra glavnu ulogu u hemijskim radnjama (reakcije) koje prethode pojavi života (prebiotička hemija).

Konačan cilj, u stvari, jeste da se pronađu prebiotički molekuli u vazdušnim omotačima planeta „naseljive zone”, s dovoljno toplote da opstaje tekuća voda (radije nego da se zaledi ili ispari). U minulih 15 godina astronomi su već opazili – 277.

Nekako u isto vreme je drugi cenjeni časopis „Nauka” (Science) objavio da je svemirski teleskop „Spicer” otkrio organske molekule i vodu u kolutovima (disk) gasa i prašine iz kojih nastaju planete. Naročitim postupkom zabeleženi su maleni iznosi vodonikovog cijanida, acetilena, ugljen-dioksida i vodene pare oko dveju mladih zvezda (mlađih ood miliona godina) – DR tau i AS 205A – prve 457, a druge 391 svetlosne godine daleko od nas.

U dotičnom poduhvatu su se delom oslonili na ispomoć zemaljskog teleskopa Kek dva na Havajima.