Nemamo naftu, ali imamo baštinu

Preduzetnik koji je pokrenuo celo naselje, ali i okolinu, otvorio je autentičan, difuzan hotel: ne dirajući ništa od originalnih zdanja, nakon opsežne konzervacije posetiocima je postao dostupan smeštaj koji je kaskadnog karaktera, kakvo je i samo zemljište, razuđen i samosvojan – svaki objekat je zasebna storija, kao i pokućstvo u njemu, naravno i materijali potiču sa istog ruralnog podneblja. Tekovina savremene civilizacije ima taman onoliko koliko je potrebno.

Kao i u ostalim sličnim slučajevima mestašce je zaživelo, danas diše punim plućima, a da pri tome nije izgubilo ništa od svog primarnog karaktera i identiteta.

Ovaj nagrađen, uspešan primer zaštite baštine, u širem kulturološkom smislu, ali i njene konkretne uloge u domenu održivog razvoja, opet u širem smislu, pomenula nam je u razgovoru za „Politiku” Sneška Kvadvlih Mihailović, generalni sekretar organizacije „Evropa nostra”, čija je konferencija „Kulturno nasleđe vredi Jugoistočnoj Evropi” održana prošle nedelje u Beogradu.

Iako ovakvih aktivnosti ima širom Evrope, istina je da svest javnosti ne samo o značaju već i o iskoristljivosti kulturnog nasleđa nije na zadovoljavajućem nivou, dodaje naša sagovornica, čija je mreža organizacija civilnog društva aktivnih u oblasti nasleđa osnovana 1963. i danas je prepoznata kao najreprezentativnija u ovom domenu u Evropi (predsednik je čuveni Plasido Domingo). Moralo bi da bude drugačije, ističe ona, budući da je kulturno nasleđe u Evropi jedna od važnih spona kojom se može postići mnogo.

Imajući u vidu i često korišćenu maksimu „jedinstvo u različitosti”, to je postalo jasno upravo u vremenu krize Evropske unije, u dobu kada su njene institucije na testu, kada su politike koje se sprovode preispitivane, kada je Starim kontinentom počela da provejava i ksenofobija. Ne slučajno, stoga, sledeća godina proglašena je za Evropsku godinu kulturnog nasleđa.

– U dogovoru sa nekoliko partnera, uz podršku EU, dve godine smo se bavili istraživanjem koje su to konkretne vrednosti kulturne baštine na evropskom tlu, kao i koristi koje imamo od nje. Cilj nam je bio da one koji donose odluke o tome suočimo sa konkretnim argumentima, kako bi se ozbiljnije okrenuli zaštiti ovog nasleđa i brizi o njemu, jer koristi su mnogostruke. Ne možemo sve svesti na novac, moramo da mislimo i o kvalitetu života, koheziji društva, zaštiti okoline. Rečju, o holističkom pristupu kulturi. Svuda gde smo mogli o tome javno smo govorili i, sticajem okolnosti, 2014. godine na ministarskom nivou unije usvojen je dokument u kojem se kaže da je kulturna baština strateški resurs za budućnost Evrope. To je već jedna politička odluka, veoma važna, i to baš u trenutku kada se shvatilo da se značaj evropskih integracija ne može meriti samo liberalnom ekonomijom – kaže Sneška Kvadvlih Mihailović, ističući da su integracije, zapravo, jedan kulturno-civilizacijski projekat, čiji je deo naša zajednička istorija koja se događala vekovima.

– Možda nemamo mnogo izvorišta nafte ali imamo baštinu koje nema na drugim mestima. Naša organizacija, u tom smislu, već duže vreme vodi i kampanje za očuvanje ugroženih spomenika, mesta i pejzaža širom Evrope. Borimo se i za to da korišćenje kulturne baštine ne bude banalno, u onom jednostavnom turističko-menadžerskom smislu, već da se ovo nasleđe uvede u ostala polja u kojima funkcioniše društvo, kako se ne bi dešavala situacija koju imamo u Beogradu kada je u pitanju urbano planiranje. Projekat „Beograd na vodi”, na primer, u očitom je sukobu sa dušom grada, njegovim identitetom i istorijom. Ne zaboravite, nemamo Dubai u Evropi. Niko nije protiv građenja novih gradskih celina, ali zna se kako se i gde to radi, posebno ako je reč o gradu sa nekoliko hiljada godina istorije – dodaje naša gošća.  

Od 2002, od kada se u više kategorija nagrađuju uspešni projekti, ova organizacija dodelila je 455 priznanja koja su otišla u 34 države. Ovom spisku pridružili smo se i mi – za 2016. godinu nagrađena je „Studija konzervacije sela Gostuša u Pirotskom okrugu u Srbiji” čiji su autori arhitekte konzervatori Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu. Predstavnici „Evrope nostre” posetili su i ovaj lokalitet.

– Ovaj projekat zaštite ugroženog narodnog graditeljstva u ovom malom, ali jedinstvenom netaknutom kamenom seocu, predstavlja dokaz da posao može da se obavi uz primenu visokih standarda, zahvaljujući čvrstoj posvećenosti i odlučnosti, uprkos ograničenim sredstvima. Bitno je da svi pokažu inicijativu, jer ne bi trebalo da država bude jedina koja sve pokreće, niti, istina, ona može sve da finansira. Ideja da se nekadašnje javne zgrade privedu novoj nameni kulturnih centara, koji će potencijalno doprineti revitalizaciji sela, predstavlja izuzetan aspekat ovog projekta, koji će se, nadamo se, sprovesti zarad ljudi koji tamo žive – zaključuje Sneška Kvadvlih Mihailović i dodaje da se trenutno razmišlja o izgradnji puta koji bi ovo fascinantno seoce povezao bolje sa prvim naseljenim mestom u okolini i uvođenju mobilne mreže. Najpre jer je to potreba stanovnika koji od toga mesta nisu ni do sada odustali.