Немамо нафту, али имамо баштину

Предузетник који је покренуо цело насеље, али и околину, отворио је аутентичан, дифузан хотел: не дирајући ништа од оригиналних здања, након опсежне конзервације посетиоцима је постао доступан смештај који је каскадног карактера, какво је и само земљиште, разуђен и самосвојан – сваки објекат је засебна сторија, као и покућство у њему, наравно и материјали потичу са истог руралног поднебља. Тековина савремене цивилизације има таман онолико колико је потребно.

Као и у осталим сличним случајевима месташце је заживело, данас дише пуним плућима, а да при томе није изгубило ништа од свог примарног карактера и идентитета.

Овај награђен, успешан пример заштите баштине, у ширем културолошком смислу, али и њене конкретне улоге у домену одрживог развоја, опет у ширем смислу, поменула нам је у разговору за „Политику” Снешка Квадвлих Михаиловић, генерални секретар организације „Европа ностра”, чија је конференција „Културно наслеђе вреди Југоисточној Европи” одржана прошле недеље у Београду.

Иако оваквих активности има широм Европе, истина је да свест јавности не само о значају већ и о искористљивости културног наслеђа није на задовољавајућем нивоу, додаје наша саговорница, чија је мрежа организација цивилног друштва активних у области наслеђа основана 1963. и данас је препозната као најрепрезентативнија у овом домену у Европи (председник је чувени Пласидо Доминго). Морало би да буде другачије, истиче она, будући да је културно наслеђе у Европи једна од важних спона којом се може постићи много.

Имајући у виду и често коришћену максиму „јединство у различитости”, то је постало јасно управо у времену кризе Европске уније, у добу када су њене институције на тесту, када су политике које се спроводе преиспитиване, када је Старим континентом почела да провејава и ксенофобија. Не случајно, стога, следећа година проглашена је за Европску годину културног наслеђа.

– У договору са неколико партнера, уз подршку ЕУ, две године смо се бавили истраживањем које су то конкретне вредности културне баштине на европском тлу, као и користи које имамо од ње. Циљ нам је био да оне који доносе одлуке о томе суочимо са конкретним аргументима, како би се озбиљније окренули заштити овог наслеђа и бризи о њему, јер користи су многоструке. Не можемо све свести на новац, морамо да мислимо и о квалитету живота, кохезији друштва, заштити околине. Речју, о холистичком приступу култури. Свуда где смо могли о томе јавно смо говорили и, стицајем околности, 2014. године на министарском нивоу уније усвојен је документ у којем се каже да је културна баштина стратешки ресурс за будућност Европе. То је већ једна политичка одлука, веома важна, и то баш у тренутку када се схватило да се значај европских интеграција не може мерити само либералном економијом – каже Снешка Квадвлих Михаиловић, истичући да су интеграције, заправо, један културно-цивилизацијски пројекат, чији је део наша заједничка историја која се догађала вековима.

– Можда немамо много изворишта нафте али имамо баштину које нема на другим местима. Наша организација, у том смислу, већ дуже време води и кампање за очување угрожених споменика, места и пејзажа широм Европе. Боримо се и за то да коришћење културне баштине не буде банално, у оном једноставном туристичко-менаџерском смислу, већ да се ово наслеђе уведе у остала поља у којима функционише друштво, како се не би дешавала ситуација коју имамо у Београду када је у питању урбано планирање. Пројекат „Београд на води”, на пример, у очитом је сукобу са душом града, његовим идентитетом и историјом. Не заборавите, немамо Дубаи у Европи. Нико није против грађења нових градских целина, али зна се како се и где то ради, посебно ако је реч о граду са неколико хиљада година историје – додаје наша гошћа.  

Од 2002, од када се у више категорија награђују успешни пројекти, ова организација доделила је 455 признања која су отишла у 34 државе. Овом списку придружили смо се и ми – за 2016. годину награђена је „Студија конзервације села Гостуша у Пиротском округу у Србији” чији су аутори архитекте конзерватори Завода за заштиту споменика културе у Нишу. Представници „Европе ностре” посетили су и овај локалитет.

– Овај пројекат заштите угроженог народног градитељства у овом малом, али јединственом нетакнутом каменом сеоцу, представља доказ да посао може да се обави уз примену високих стандарда, захваљујући чврстој посвећености и одлучности, упркос ограниченим средствима. Битно је да сви покажу иницијативу, јер не би требало да држава буде једина која све покреће, нити, истина, она може све да финансира. Идеја да се некадашње јавне зграде приведу новој намени културних центара, који ће потенцијално допринети ревитализацији села, представља изузетан аспекат овог пројекта, који ће се, надамо се, спровести зарад људи који тамо живе – закључује Снешка Квадвлих Михаиловић и додаје да се тренутно размишља о изградњи пута који би ово фасцинантно сеоце повезао боље са првим насељеним местом у околини и увођењу мобилне мреже. Најпре јер је то потреба становника који од тога места нису ни до сада одустали.