​Naučna utakmica na produžetke

Prosvetne vlasti su ove nedelje povukle jedini logičan potez u datoj situaciji: Vladi Srbije je predloženo produženje projektnog ciklusa za još šest meseci, odnosno odloženo raspisivanje novog konkursa za naučnoistraživačke projekte po treći put od prošlog proleća.

Tako je stavljena tačka na agoniju više od 12.000 istraživača u Srbiji, koji su sa zebnjom očekivali da li će Mladen Šarčević odlučiti da se ipak ide sa novim konkursom ili će prvo pokušati da sredi stanje u nauci, što je bio većinski zahtev naučne zajednice. Prve reakcije su različite: od besa i razočaranja što nema novog konkursa („ostarićemo na jednom istom projektu”), preko tvrdnji da su prosvetne vlasti ovim pokazale svoju nesposobnost, pa do onih koji su krenuli da se šale „da bi neko mogao na ovu temu da napiše naučni rad”.

 

Mnogi smatraju da u ovom ishodu značajnu ulogu ima dr Vladimir Popović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete i profesor Mašinskog fakulteta. Iako je zagovornik konkursa, Popovića mnogi doživljavaju jednim od „njih” (naučnika) i osobom preko koje konačno mogu da komuniciraju sa onima koji donose odluke u Nemanjinoj 24 (sedištu prosvetnih vlasti).

Podsetimo, prethodnih meseci u javnosti su se čule mnoge dezinformacije, koje su stizale kako iz naučnih krugova, tako i iz samog Ministarstva prosvete. Konferencija univerziteta Srbije i Srpska akademija nauka i umetnosti zatražili su od ministra da raspiše novi konkurs, a sam Šarčević je za naš list u martu rekao da će biti raspisan privremeni projektni ciklus. On je na naše pitanje da li je tačno da neće biti raspisan jedan, već tri konkursa, za svaku naučnu oblast pojedinačno, odgovorio da „to još nije odučeno” i da je završena baza istraživača.

Da će se konačno znati da li u Srbiji ima 12.000 ili 18.000 istraživača, za naš list je takođe u martu najavio pomoćnik ministra za nauku dr Nikola Tanić, ali brojke do danas nisu objavljene. Zna se samo da cifra od 18.000 naučnika, koja je kao bomba odjeknula prošle godine – nije tačna. Krivicu za kašnjenje u izradi baze prosvetne vlasti su prebacile na fakultete i institute koji su kasnili sa dostavljanjem podataka. Jasan je i ovaj deo, jer je konačno neko morao da prizna koliko ima „mrtvih duša”, koliko se naučnika penzionisalo, koliko otišlo u inostranstvo, a država i dalje za njih izdvaja pare. Mnogi su u ovoj brojci od 18.000 ljudi, što je za oko 6.000 više nego prethodnih decenija, videli pre svega zaposlene na privatnim naučnim institucijama, kojih je sve više, a koje (ne)treba da finansira država.

Zanimljivo je da nauka (i naučnici), iako je jedna od najvažnijih oblasti u državi, uopšte nije bila u fokusu javnog mnjenja, medija, niti političara, sve do prošlogodišnje „naučne pobune”, o čemu je naš list prvi izvestio javnost i nastavio da to čini na prvim stranama „Politike”. Sve je počelo kada je ministar prosvete dr Srđan Verbić 12. aprila 2016. godine raspisao Konkurs za naučnoistraživačke projekte za period 2016–2020. godine, objašnjavajući da nije imao drugog izbora, jer je projektni ciklus istekao, a vlada nije formirala Nacionalni savet za nauku čiji glas odlučuje o ovom pitanju.

Već posle nekoliko dana, „Politika” je objavila dokument koji je bio spreman za sednicu vlade, a kojim se konkurs poništava kao nezakonit. Verbić je ovu informaciju saznao od nas i nije želeo da komentariše, osim da je neprijatno iznenađen. Na sajtu Ministarstva prosvete potom se pojavilo saopštenje za naučnike sa uputstvom da veruju samo u dokumente sa potpisom i pečatom Verbića i MP, a ne medijima i dezinformacijama koje su se rašile putem društvenih mreža.

Tadašnji državni sekretar prof. dr Vera Dondur ocenila je za naš list potez o mogućem obaranju konkursa kao „pucanj u prazno” i objasnila da Ministarstvo prosvete nije imalo drugu mogućnost jer je Savetu mandat istekao u maju 2015. Prethodni projektni ciklus završen je krajem 2014. godine i već dva puta produžavan kako istraživači ne bi ostali bez plata.

Agonija je trajala nekoliko nedelja, da bi se ispostavilo da je naš izvor bio u pravu. Vlada Srbije je na sednici 6. maja poništila konkurs i produžila ciklus za šest meseci, uz obrazloženje da su dokumenti doneti u suprotnosti sa više zakona i Ustavom Srbije.

Koliko je bilo nezadovoljstvo naučne zajednice, svedoči i podatak da je na tekst konkursa i prateća dokumenta dostavljeno više od 30.000 primedbi, a kako je rečeno, usvojeno je tek oko 10 odsto, i to marginalnih. Istraživači su rekli i da će „ovakav konkurs lako oboriti na sudu”, po čemu su mnogi zaključili da iza pobune istraživača ne stoje samo instituti i posebno grupacija društveno-humanističkih nauka, već i istaknuti pravnici, i sa instituta i sa fakulteta.

Da pogledamo argumente obe strane: ideja Verbića, koju i dalje podržava deo zajednice, jeste bila da je neophodno da se pooštre uslovi za odobravanje projekata, jer je do sada prolaznost decenijama bila stoprocentna. Želja je bila da se naši istraživači „probude”, jer su, po mnogima, zaštićeni „kao beli medvedi”, da uđu u tržišnu utakmicu, ne samo na domaćem, već i na svetskom tržištu, i da predlažu što kvalitetnije projekte.

Takvom stavu ne može se prigovoriti, ali je veliki deo istraživača, posebno u institutima, podigao glas, objašnjavajući da ne trče ravnopravnu trku sa kolegama sa fakulteta. Posebno su se osetili pogođenim oni koji se bave društveno-humanističkim naukama i nacionalnim disciplinama, poput istorije, arheologije, jezika, etnologije...

Sindikat nauke zamerio je što ministarstvo nije obznanilo šta će se dogoditi sa istraživačima čiji projekti ne budu prihvaćeni, jer su u institutima svi zaposleni na određeno (primaju platu dok traje projektni ciklus). Problem je i što je budžet za nauku ostao isti, oko 11 milijardi dinara, a očekivao se veći broj istraživača nego u prethodnim decenijama.

Zaposlene u institutima posebno „boli” činjenica što su njihovim kolegama na fakultetima projekti dodatni izvor prihoda, uz redovnu nastavničku platu, a naučnicima sa instituta zarada zavisi isključivo od projekata. Zato je, po mišljenju zaposlenih na institutima, logično što univerziteti traže konkurs, jer je to njima dopunska aktivnost, dodatak na osnovnu platu.

S druge strane, argumenti su i da je besmisleno u nekim naučnim disciplinama produžavati konkurs kada se projekti rade već sedam godina, umesto četiri, dok se u nauci za to vreme mnogo toga promenilo. Prosvetne vlasti smatraju da stvari konačno moraju da se pokrenu s mrtve tačke, da se mladi istraživači uključe u sistem, a zaštite kolege koje već dugo rade.

Zajednica instituta Srbije ostala je pri istim stavovima kao i lane: prvo da se sredi haotično stanje u nauci za koju država izdvaja nedovoljno novca, pa tek onda raspiše konkurs u kojem bi svi imali iste startne pozicije. Predstavnici instituta zameraju i to što nisu izjednačena zvanja naučnika sa fakulteta i onih iz instituta, pa tako naučni savetnik (najviše zvanje na institutu) nema pravo da drži nastavu, jer mnogi fakulteti to ne dozvoljavaju, iako je u rangu redovnog profesora svuda u svetu.

Pomoćnik ministra za nauku dr Nikola Tanić izjavio je pre nekoliko meseci da je na osnovu primedbi naučnika izmenjen Pravilnik na osnovu kojeg se istraživači biraju u zvanja. Ovaj dokument je nazvan „relaksiranim”, sa blažim kriterijumima, čak i u odnosu na dokument iz 2008. godine. Po njegovim rečima, ispunjeni su ključni zahtevi naučne zajednice, čak i ono što nije traženo na papiru.

Činjenica je da, kako god prosvetne vlasti budu odlučile, nezadovoljnih će uvek biti. Videćemo da li će u narednih šest meseci uspeti da završe sve što je neophodno da u januaru 2018. godine ipak raspišu novi konkurs. Nama se čini da će se ponovo ići – na produžetke.