Godine kad su i đaci primali platu
Čačak – Radoslav Vučićević (65) šestog juna razdužio je radni orman u fabrici i poslednji put prošao kroz kapiju koja ga je čekala svakog jutra, skoro pola stoleća. U „Slobodu” je prvi put kročio 1968. godine, kao prvak Škole učenika u privredi, i nikad neće zaboraviti te srećne dane.
– U to vreme i učenici su primali platu, sasvim pristojnu. I dobrodošlu našoj kući na Suvom bregu, iz koje je radio samo otac – kaže Vučićević za „Politiku”.
Ovih dana prikuplja papire za penziju i svega ima višak.
– „Sloboda” je 8. jula 1971. u radni odnos primila celo moje odeljenje mašinbravara iz ŠUP „Branko Milošević Metalac” i ja sam radio do 20. septembra te godine, pa otišao u JNA, u Ljubljanu. Tu i u Nišu služio sam otadžbini tačno 15 meseci i odmah po demobilisanju, posle samo nekoliko dana, vratio se za svoju mašinu u „Slobodi”, i neprekidno radio od 26. decembra 1972. do 6. juna 2017. godine.
Koliko je to radnog staža:
– Vremenski 44 godine, osam meseci i 20 dana, a sa beneficijama 52 godine i tri meseca.
Sve u istom kolektivu, i to u fabrici municije. Alal vera. Teško mu je da odjednom, bez zastajkivanja, naređa imena sve devetorice direktora koji su vodili fabriku u tom poluvekovnom međuvremenu, ali odlično pamti važne stranice iz svog radničkog životopisa.
– Bilo mi je puno srce kad sam 1985. dobio zvanje majstora petog stepena. Tada sam, prethodno promenivši mnoga radna mesta, već bio održavalac pogona i ostao punih 36 godina, i to u najopasnijem delu, u pirotehnici.
Pripoveda da je sa električarem Radovanom Savićem zajedno radio duže od četiri decenije, na montaži nove i obnovi postojeće opreme, obuci mlađih kolega, pomažući inženjerima kod rešavanja brojnih problema, i više havarija, kakve donosi proizvodnja municije.
Aprila 1999. sreli smo se u čačanskom naselju Suvi breg i oba se sećamo šta je tada rekao: „Mogu da ubiju i mene i ’Slobodu’, ali ne mogu Srbiju.”
– Na početku agresije NATO morali smo da izmestimo mašine i opremu iz fabrike u Jezdini, mislim u 300 kamiona. Pa smo ih postavljali ponovo po selima i puštali ratnu proizvodnju u zadružnim domovima: u Milićevcima kompletirali artiljerijsku municiju, u Vranićima radili municiju od 20 milimetara, u Čačku kod groblja upaljače. Sve to dok je bombardovanje još trajalo. A kad se završilo morali smo sve mašine da vratimo u fabriku i još jednom montiramo, sada u srušenim halama.
Ubrzo je, na predlog tadašnjeg generalnog direktora „Slobode”, Radomira Ljujića, dobio najveće priznanje u životu. Predsednik SRJ, Slobodan Milošević, odlikovao je Radoslava Vučićevića Ordenom heroja odbrane i obnove zemlje. A dobitnik podseća na zanimljivost iz tih dana:
– Još ranije bio sam član Srpske radikalne stranke i kandidat za poslanika, a jednog dana jeseni 1999. dogodilo se da u stranačke prostorije u Čačku dođe Tomislav Nikolić. Svi zajedno gledali smo drugi dnevnik RTS-a i on nije mogao da veruje da su mene pustili već u drugom minutu, sa izjavom povodom odlikovanja.
Ali politika, kao i život, ima svoju zbirku „prohujalih vremena”, pa je Vučićević posle 5. oktobra 2000. smenjen sa mesta člana Upravnog odbora HI „Milan Blagojević” u Lučanima („Iako smo se borili da održimo i tu fabriku i nismo dobijali naknadu za članstvo”).
Kaže da je onomad, pre odlaska kroz kapiju „Slobode”, obrisao 500 prekovremenih sati.
– I ranije sam. To je bila moja druga kuća. Ili prva, možda sam u njoj proveo više vremena.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
