Године кад су и ђаци примали плату

– „Сло­бо­да” је 8. ју­ла 1971. у рад­ни од­нос при­ми­ла це­ло мо­је оде­ље­ње ма­шин­бра­ва­ра из ШУП „Бран­ко Ми­ло­ше­вић Ме­та­лац” и ја сам ра­дио до 20. сеп­тем­бра те го­ди­не, па оти­шао у ЈНА, у Љу­бља­ну. Ту и у Ни­шу слу­жио сам отаџ­би­ни тач­но 15 ме­се­ци и од­мах по де­мо­би­ли­са­њу, по­сле са­мо не­ко­ли­ко да­на, вра­тио се за сво­ју ма­ши­ну у „Сло­бо­ди”, и не­пре­кид­но ра­дио од 26. де­цем­бра 1972. до 6. ју­на 2017. године.

Ко­ли­ко је то рад­ног ста­жа: 

– Вре­мен­ски 44 го­ди­не, осам ме­се­ци и 20 да­на, а са бе­не­фи­ци­ја­ма 52 го­ди­не и три ме­се­ца. 

Све у истом ко­лек­ти­ву, и то у фа­бри­ци му­ни­ци­је. Алал ве­ра. Те­шко му је да од­јед­ном, без за­стај­ки­ва­ња, на­ре­ђа име­на све де­ве­то­ри­це ди­рек­то­ра ко­ји су во­ди­ли фа­бри­ку у том по­лу­ве­ков­ном ме­ђу­вре­ме­ну, али од­лич­но пам­ти ва­жне стра­ни­це из свог рад­нич­ког жи­во­то­пи­са.

– Би­ло ми је пу­но ср­це кад сам 1985. до­био зва­ње мај­сто­ра пе­тог сте­пе­на. Та­да сам, прет­ход­но про­ме­нив­ши мно­га рад­на ме­ста, већ био одр­жа­ва­лац по­го­на и остао пу­них 36 го­ди­на, и то у нај­о­па­сни­јем де­лу, у пи­ро­тех­ни­ци.

При­по­ве­да да је са елек­три­ча­рем Ра­до­ва­ном Са­ви­ћем за­јед­но ра­дио ду­же од че­ти­ри де­це­ни­је, на мон­та­жи но­ве и об­но­ви по­сто­је­ће опре­ме, обу­ци мла­ђих ко­ле­га, по­ма­жу­ћи ин­же­ње­ри­ма код ре­ша­ва­ња број­них про­бле­ма, и ви­ше ха­ва­ри­ја, ка­кве до­но­си про­из­вод­ња му­ни­ци­је.

Апри­ла 1999. сре­ли смо се у ча­чан­ском на­се­љу Су­ви брег и оба се се­ћа­мо шта је та­да ре­као: „Мо­гу да уби­ју и ме­не и ’Сло­бо­ду’, али не мо­гу Ср­би­ју.”

– На по­чет­ку агре­си­је НА­ТО мо­ра­ли смо да из­ме­сти­мо ма­ши­не и опре­му из фа­бри­ке у Је­зди­ни, ми­слим у 300 ка­ми­о­на. Па смо их по­ста­вља­ли по­но­во по се­ли­ма и пу­шта­ли рат­ну про­из­вод­њу у за­дру­жним до­мо­ви­ма: у Ми­ли­ћев­ци­ма ком­пле­ти­ра­ли ар­ти­ље­риј­ску му­ни­ци­ју, у Вра­ни­ћи­ма ра­ди­ли му­ни­ци­ју од 20 ми­ли­ме­та­ра, у Чач­ку код гро­бља упа­ља­че. Све то док је бом­бар­до­ва­ње још тра­ја­ло. А кад се за­вр­ши­ло мо­ра­ли смо све ма­ши­не да вра­ти­мо у фа­бри­ку и још јед­ном мон­ти­ра­мо, са­да у сру­ше­ним ха­ла­ма.

 Убр­зо је, на пред­лог та­да­шњег ге­не­рал­ног ди­рек­то­ра „Сло­бо­де”, Ра­до­ми­ра Љу­ји­ћа, до­био нај­ве­ће при­зна­ње у жи­во­ту. Пред­сед­ник СРЈ, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић, од­ли­ко­вао је Ра­до­сла­ва Ву­чи­ће­ви­ћа Ор­де­ном хе­ро­ја од­бра­не и об­но­ве зе­мље. А до­бит­ник под­се­ћа на за­ни­мљи­вост из тих да­на:

– Још ра­ни­је био сам члан Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке и кан­ди­дат за по­сла­ни­ка, а јед­ног да­на је­се­ни 1999. до­го­ди­ло се да у стра­нач­ке про­сто­ри­је у Чач­ку до­ђе То­ми­слав Ни­ко­лић. Сви за­јед­но гле­да­ли смо дру­ги днев­ник РТС-а и он ни­је мо­гао да ве­ру­је да су ме­не пу­сти­ли већ у дру­гом ми­ну­ту, са из­ја­вом по­во­дом од­ли­ко­ва­ња.

Али по­ли­ти­ка, као и жи­вот, има сво­ју збир­ку „про­ху­ја­лих вре­ме­на”, па је Ву­чи­ће­вић по­сле 5. ок­то­бра 2000. сме­њен са ме­ста чла­на Управ­ног од­бо­ра ХИ „Ми­лан Бла­го­је­вић” у Лу­ча­ни­ма („Иако смо се бо­ри­ли да одр­жи­мо и ту фа­бри­ку и ни­смо до­би­ја­ли на­кна­ду за члан­ство”).

Ка­же да је оно­мад, пре од­ла­ска кроз ка­пи­ју „Сло­бо­де”, обри­сао 500 пре­ко­вре­ме­них са­ти.

– И ра­ни­је сам. То је би­ла мо­ја дру­га ку­ћа. Или пр­ва, мо­жда сам у њој про­вео ви­ше вре­ме­на.