Bibijevo „grešno” putovanje

Lidera uticajne opozicione stranke Likud u izraelskom parlamentu Benjamina Netanijahua najzad je izdalo strpljenje. Medijska hajka i bespoštedno razapinjanje na „stub srama” od kada je javnost saznala za njegovo putovanje u London („sa suprugom i od para poreskih obveznika”) u vreme „drugog rata sa Libanom”, avgusta 2006, baš, kako piše deo domaće štampe, kada je naciji kod kuće bio najpotrebniji, toliko su pogodili, inače, suzdržanog Bibija, da se obratio sudu.

Tužbu za klevetu ( i odštetu od 2 miliona šekela)Netanijahu je podneo pre neki dan jednom sudiji za prekršaje u Tel Avivu označivši kao krivce, kako su izjavili njegovi advokati, popularno gledani domaći TV Kanal 10 i novinara Raviva Drukera.

Pomenuti novinar, čija se ekskluzivna informacija o „grešnom” putovanju oslanjala na pojedine fakture troškova šestodnevnog boravka bračnog para Netanijahu u britanskoj prestonici, a do kojih je, navodno, „iz pouzdanih izvora” Kanal 10 došao u posed, pokrenuo je, nazvaće to kasnije Bibijevi partijski saborci, žestoki „lov na veštice”. I ceo skandal, mišljenja su, tako je orkestriran da dezavuiše i što više diskredituje ne samo šefa stranke već i sam Likud uoči opštih izbora.

Iako su iz štaba ove desničarske partije do javnosti stizale poruke da je Netanijahu, usred pomenutog meseca, krenuo u važnu „promotivnu misiju” da, kako kažu, „u ostrvskoj prestonici nadglasa arapsku propagandnu mašineriju” i da njegovo putešestvije u pratnji supruge i telohranitelja „izraelske poreske obveznike nije koštalo ni jedan šekel”, štampa je tvrdila drugo.

Uz epitete da je reč o „nezajažljivom političaru”, „običnoj stipsi –pravom kir Janji” koji je u pomenuto ratno vreme živeo kao „debela mačka”, kralju „Bibi I”, kako su ga pojedini novinari krstili, stavlja se na dušu da je potrošio 131.000 šekela ( oko 15.000 engleskih funti) za jednonedeljni izlet, koji nije, po tvrđenju nekih službenika, prijavio etičkom komitetu Kneseta, kako to nalažu pravila.

Zakasnela tumačenja prozvanog „putnika”, koji je tako olako prenebregnuo zakon, a čiji je čuvar bio dok je sedeo u premijerskoj fotelji (od 1996. do 1999), a potom i kao ministar finansija izraelske države, nisu uverila gotovo nikog da je u London krenuo „u ime države, a ne na račun države”.

Dok se na sudu ne dokaže drugačije, u javnosti će i dalje kolati razne spekulacije, od toga da ga je sponzorisao neki bogati biznismen (veruje se da je reč o Đošuu Rouvu, mančesterskom filantropu koji važi za najaktivniju osobu u prikupljanju sredstava za Izrael), dobro organizovana jevrejska zajednica u Londonu ili da je to nečiji anonimni poklon, što je, po zakonu, najgora moguća varijanta. Tek sadržaj objavljenih faktura o troškovima boravka možda je ponajviše ražestio vođu Likuda: koliko je potrošio na jelo i piće (17.000 šekela), a koliko na pranje rublja u hotelu ( 4.000), koliko njegova žena kod frizera (2.500) i pošto su bile karte za pozorišnu predstavu na londonskom Vest endu( navodi se da je reč o 11,000).

I dok Netanijahuove partijske kolege poručuju novinarima da se manje bave događajem od pre godinu i više dana, već da se fokusiraju na zanimljivije teme, recimo na probleme koje ima aktuelni premijer Ehud Olmert u vezi sa nekretninama ili ministar spoljnih poslova Cipi Livni, zbog nekih kontroverznih političkih postavljenja, štampa je uzvratila udarac vešću da Bibi nije dobio poziv od državnog sekretara SAD Kondolize Rajs da se vide tokom njene posete Izraelu.

Susret sa vodećim opozicionim liderom, što je nesumnjivo Netanijahu, deo je uobičajenog državnog protokola kada strani zvaničnici dolaze u zemlju. Rajsova, koja je u Svetoj zemlji boravila tri dana sastala se, krajem nedelje, sa premijerom Ehudom Olmertom i ministrom spoljnih poslova Cipi Livni. Predsednika Likuda je izbegla. Da li zato što je Netanjahu bio jedan od ljutih protivnika skupa u američkom Anapolisu, čiji je ona, kažu, glavni inicijator ili je nešto drugo u pitanju povod je za nove spekulacije o čemu se tu zapravo radi.

U međuvremenu, oglasio se državni tužilac Menahem Mazuz izjavom da je posle kraće provere, a na insistiranje Ometz vočdog grupe, utvrđeno da nema dovoljno dokaza za pokretanje bilo kakvog , „kriminalnog slučaja”.