Ana Brnabić mora da ponovi uspeh Dušana Vujovića

Iz Srbije odlazite za tri nedelje, kada se završava Vaš četvorogodišnji mandat. Šta su bili Vaši prvi ekonomski utisci o našoj zemlji, s obzirom na to da se situacija, u međuvremenu, promenila?

Podaci Ministarstva finansija koje sam video u julu 2013. godine, kad sam stigao u Srbiju, ukazivali su na to da je neophodna primena hitnih i teških mera. Čini mi se da u tom trenutku tadašnji premijer Ivica Dačić i potpredsednik vlade Aleksandar Vučić nisu u potpunosti razumeli okolnosti u kojima se zemlja nalazila, jer mislim da nisu bili dobro upoznati sa ekonomskom situacijom. Vremenom smo o tome počeli mnogo više da razgovaramo sa  potpredsednikom vlade Vučićem, koji je razumeo osnovnu prirodu problema, kao i to koliki trošak javna preduzeća zapravo predstavljaju za srpsku ekonomiju.

Problemi preduzeća u državnom vlasništvu i dalje su na dnevnom redu nove vlade?

Rešavanje tih problema jeste izazov za novu vladu. Poenta je u tome što kompanije u državnom vlasništvu, koje još nisu reformisane, za sada ne nanose mnogo štete srpskoj ekonomiji. Ali, sprečavaju nova ulaganja. Vi ne možete da očekujete investicije u petrohemijski kompleks ili u farmaceutsku industriju, sve dok se problem „Petrohemije” ili „Galenike” ne reši. Odnosno, dok država ne odluči da li će te firme otići u stečaj, ili će ih privatizovati.

Takođe, firme poput „Petrohemije” ili „RTB Bora” zavise i od okolnosti na globalnom tržištu. Sada su cene sirovina relativno niske, što njihovom rukovodstvu ide naruku. Ali, to može da se promeni i onda može da vam se dogodi da te kompanije ponovo zapadnu u probleme.

Pohvalno je to što su počele reforme u putnoj industriji i što su u „Železnici” rezultati bolji od očekivanih. „Srbija kargo”, na primer, može da bude ozbiljan igrač na regionalnom tržištu.

Rekli ste pre godinu dana da je EPS zapanjujući primer. Da li ste promenili mišljenje?

Nisam siguran da sam baš tako rekao, ali znam da sam istakao da kašnjenja u reformama mnogo koštaju građane Srbije. Oni su napravili neke pozitivne pomake, ali smo istovremeno u prvom kvartalu imali prilike i da vidimo koliko je EPS važan za srpsku ekonomiju. To je razlog zašto EPS mora bolje da posluje i zašto je to i dalje izazov. To je dobra kompanija, sa dobrim razvojnim potencijalima, ali bez odgovarajućeg upravljanja na srednji rok neće moći da ostvari rezultat.

Šta to znači? Da li je loš rezultat iz prvog tromesečja, koji je oborio ekonomsku aktivnost cele privrede, posledica lošeg upravljanja ili spoljašnjih faktora?

Očigledno je bilo uticaja spoljašnjih faktora, kao što smo mogli da čujemo od ministra energetike Aleksandra Antića. A kada je o lošem upravljanju reč, ne bih to tako nazvao. Možda je ovde pre reč o nedostatku strateškog planiranja na srednji rok. Kompaniji, kao što je EPS, neophodan je najkvalitetniji menadžerski kadar, tom firmom treba da upravljaju profesionalci.

U svom blogu „Srbijo, gde ideš” spomenuli ste primer Crvene zvezde koja svaki put kad izgubi kaže da će pobediti dogodine. Da li je situacija ovde slična i kada je o reformi javnih preduzeća reč, koja nas uvek sačeka dogodine?

Moram da priznam da me u EPS-u sada često pitaju zašto su oni tema i kako to da se mi njima sada bavimo, ako je proizvodnja posle lošeg rezultata iz prvog tromesečja stabilizovana i ako oni daju doprinos republičkom budžetu, uplaćuju deo dobiti u kasu. Možda je to tačno, ali ako ova kompanija želi da igra u prvoj ligi onda mora da investira u kvalitet, ali i da ima najboljeg mogućeg trenera i igrače. EPS zaista ima potencijal da u roku od narednih četiri, pet godina postane najveća i najbolja srpska kompanija. Ali to ne može da uradi sa ovim menadžmentom i sa ovakvim načinom strateškog planiranja poslovanja.

Da li je posle 1,2 odsto rasta u prvom tromesečju dostižna očekivana stopa od tri odsto?

Misija MMF-a je u Beogradu i oni još nisu izašli sa svojom procenom privrednog rasta. Naša projekcija je uvek blizu njihove. Makroekonomski okvir, koji je postavljen zajedno sa Fondom još početkom godine, za sada nije korigovan.

Rekli ste pre nekoliko nedelja da je tri odsto realno?

Da. I dalje to mislim.

Da li je to i dovoljno?

Ako želite da uhvatite korak sa razvijenim zemljama Evropske unije, vaš rast mora da bude pet odsto narednih 20 godina.

Ali, i neke zemlje regiona imaju veće stope rasta od nas?

To je tačno, ali je teško upoređivati različite zemlje, jer su i ekonomske okolnosti drugačije. Ako je Srbija, uz primenu oštrih mera fiskalne konsolidacije, uspela da dostigne tri odsto rasta, onda je to dobar rezultat.

Nekoliko puta ste isticali da je ekonomska situacija bolja nego što ja bila. Ključno pitanje je zašto građani to ne osećaju?

Zato što uvek postoji izvesno zakašnjenje između dobrih makroekonomskih pokazatelja i subjektivnog osećaja ljudi. To nije slučaj samo u Srbiji, već istorijski podaci pokazuju da ljudi kasnije osećaju benefite reformi. Srbi su preživeli teška vremena. Ali, da bi ljudi videli napredak mora da prođe neko vreme. Za subjektivni osećaj, važno je da postoje mogućnosti za novo zapošljavanje, naročito za mlade ljude. Da oni na tržištu rada mogu lako da nađu dobar posao, što još nije slučaj. Za tako nešto potrebno je mnogo više investicija, naročito u mala i srednja preduzeća.

Da li su, uz državna preduzeća, lokalni budžeti sada rizik za javne finansije?

Znam da je to bio predmet razgovora između Fiskalnog saveta i MMF-a ali ne znam mnogo o toj analizi. Mislim da je mnogo veći rizik za Srbiju to što se ljudi ovde ne oslanjaju na privatni sektor, već na državu i javni sektor. Što nisu spremni da osnuju svoju firmu i započnu biznis. To što su im oči uprte u državu je mnogo veći rizik od svih fiskalnih rizika.