Nostalgični dodir Titovih štafeta

– Izdvojili smo pojedine štafete, za publiku postoje i specijalne rukavice koje se koriste prilikom rada sa njima, jer su to sada muzejski eksponati. Svaka može podrobno da se pogleda i to je mnogima zanimljivo, taj direktan kontakt. Posebno je interesovanje stranaca, ima brojnih gostiju iz republika bivše Jugoslavije, a ima i naših sugrađana – objašnjava sagovornica na samom početku obilaska Kuće cveća.

Da je reč o zaista popularnoj destinaciji uverili smo se na licu mesta: za sat vremena koliko smo proveli u muzeju došle su čak tri organizovane grupe posetilaca.

U prijatnoj hladovini memorijalnog kompleksa izloženi su jedan deo štafeta, uveličane kopije poruka, fotografije poseta, snimci sletova i depoa u kojem se štafete čuvaju, potom ruta jedne od štafeta i prateća objašnjenja. Štafete koje su stizale od 1945. do 1957. zvale su se „Titove štafete”, i one su dolazile iz svih šest republika zajedničke države, iz većih gradova, od vojske, pionira pa čak i sa gradilišta i radnih akcija – godišnje je u rukama Josipa Broza završavalo njih oko petnaestak. Osim toga, različite organizacije takođe su slale svoje, pa su tu i one koje su donosili lekari, radnici različitih fabrika, udruženja… Kako nam kaže Ada Vlaić, za neke od njih neće nikada biti utvrđeno od koga su stigle pošto su iz pojedinih nestale poruke, a prema spoljašnjem izgledu ne može se nedvosmisleno zaključiti ko je tačno darodavac. Situacija se menja 1957, kada je koncept promenjen, 25. maj počeo je da se obeležava kao Dan mladosti a štafeta postaje „Štafeta mladosti” – umesto mnogobrojnih pravljena je samo jedna, nju su izrađivali umetnici. Upravo prva i poslednja imaju zanimljivu sudbinu.

– Posle Drugog svetskog rata, 1945, nastavnik fiskulture iz Kragujevca Josip Prohaska došao na ideju da se predaje štafeta održavaju u čast Titovog rođendana, 25. maja, u Beogradu. Upravo je ta premijerna štafeta umesto u obliku palice došla na kraju u formi knjige pune potpisa, jer Kragujevčani nisu bili zadovoljni idejnim štafetnim rešenjem. Crveno platno za koričenje nisu uspeli da nađu pa je na kraju iskorišćeno plavo, otud i naziv „Plava knjiga”. Njene nosioce i pratioce nije na sam dan rođendana Tito dočekao u našoj prestonici jer je boravio u Zagrebu, ali je organizovano putovanje za njih do glavnog grada Hrvatske, gde je upriličen susret. Nakon Titove smrti organizovane su manifestacije pod nazivom „I posle Tita Tito” kada su takođe štafete dolazile u Beograd, ali je vremenom postalo sve komplikovanije okupiti publiku, opadalo je interesovanje, poslednji pokušaj održavanja sleta neslavno se završio 1988. Štafeta koja je na začelju svih jeste ona iz 1987, za nju je bila je zadužena slovenačka umetnička grupa „Novi kolektivizam”. Niko u početku nije primetio da je prateći plakat zapravo prerađen stari nacistički propagandni materijal na kojem su fašistička obeležja bila zamenjena komunističkim, pa im je projekat oduzet, ceo dizajn je stopiran i na kraju je izrađena druga štafeta, ovog puta od plastike, sa osam crvenih dioda ali i sa krnjom petokrakom, što se sa ove distance može tumačiti kao naznaka potonjeg raspada države – dodaje kustoskinja.  

Tokom 42 godine štafete su menjale svoj izgled, od onih koje su radili isti autori do onih savremenijih i samosvojnijih. Poslednja koju je Tito lično primio je ona iz 1979.