Život kao na filmskom platnu

Hoće da im kaže da u svetu nije sve tako kako se priča i da treba da se čuje i za drugu stranu medalje.

Ispovest ove hrabre žene je poput scenarija za film u kome režiser izmišlja scene kako bi one bile interesantne za publiku. Međutim, njezine priče su istinite, a doživljaji surovo stvarni. Rođena je u Novoj Crnji, pedesetak kilometara od Zrenjanina, a tek što je napunila prvo desetljeće majka, za koju kaže da prema njoj nikad nije iskazivala roditeljsku ljubav, „iznajmila” ju je da radi kao služavka u Zrenjaninu. Čistila je po kućama. U trinaestoj je rodila blizance, s jednim Milošem. Nije mogla da bude u braku, ali je kaže bila u strastvenoj ljubavi s ocem te dece. Njih su joj oduzeli, a ona se sa svojom porodicom, koja je došla iz Crnje „da u njih ne bi upirali prstom zbog sramote”, nastanila u zrenjaninskom prigradskom naselju Mužlja. Porodica je ilegalno 1961. prebegla u Italiju. Nikad neće da joj izblede slike noćnih pešačenja na putu između Rijeke i Trsta. Kao danas migranti što nadiru prema zapadu i severu planete. Samo što je onda jugoslovenska policija bila stroža i disciplinovanija, pa se teško zaobilazila. Pešačili su noćima da bi prešli granicu. U Trstu se nalazio kamp s migrantima.

– Bilo nas je svih nacija iz ovog istočnog dela Evrope, odnosno uglavnom iz istočnog bloka, ali najviše iz Jugoslavije iz koje se lakše stizalo jer je režim bio blaži. Za tri godine u azilu, pored mađarskog i srpskog koje sam znala, naučila sam rumunski i bugarski, a najbolje italijanski – priča Eržebet.

Kamp pored Trsta ona naziva logorom. Sasvim namerno. Za nju je on to zaista i bio. – Moja majka, koja je sa mnom manipulisala dok je god mogla, pokazala je i u logoru svoje pravo lice. Prodavala me je za ljubavne usluge. Taj posao je u kampu bio raširen – seća se žena koja slaže svoje životne priče bez zadrške i skrivanja. Tako, kaže, umiruje savest.

U Trstu se pojavio tračak nade u bolji život. Upoznala je Danijela Brajkovića, momka koji je bio iz Istre, takođe nameran da otputuje u Ameriku. Da je njihova veza bila ozbiljna potvrđuje i činjenica da je nisu prekidali ni nakon napuštanja Trsta. Uprkos tadašnjim otežanim komunikacijama. Bez obzira na to što je on otišao za Kanadu, a ona u SAD, uspeli su da se opet spoje pa su zasnovali i brak u kome su dobili decu.

Pored blizanaca u Zrenjaninu, u Americi je Eržebet rodila još šestoro dece. Dvoje je smrtno stradalo u saobraćajnoj nesreći, a jedno je umrlo od teške bolesti. Usvojila je Vijetnamče. Smatra ga svojim detetom i tako se prema njemu i odnosila, a i danas ga svrstava u svoju porodicu. Kao tamne senke iz svoje prošlosti pamti da su dve njene najveće ljubavi Miloš iz Zrenjanina i Istrijan Danijel skončali slično. Utopili su se u alkoholu.

Najveći deo svog radnog veka Eržebet je provela kao profesionalni vatrogasac u Klivlendu, u državi Ohajo. Po stupanju na američko tlo našli su se u tom gradu jer je tu postojala znatna kolonija Mađara. Preko njih se zaposlila kao čistačica u vatrogasnoj brigadi. Onda joj je ponuđeno da radi kao aktivni vatrogasac, što je bez razmišljanja prihvatila jer je na tom mestu bila bolja plata. Polagala je kurseve i održala se u toj službi, a da nikad nije bila u povlašćenom položaju. U to vreme žene vatrogasci su i u Americi bile retka pojava.

– Mislim da sam ja bila prva žena koja je u SAD postala profesionalni vatrogasac – kaže Eržebet i tvrdi da je ravnopravno s muškarcima gasila požare, a da su joj kasnije, kada je bila ozbiljnijim godinama, dali da vozi vatrogasne cisterne, što takođe nije lak posao jer se zahteva brza vožnja. Zbog prehranjivanja dece, angažovala se i na poslovima posle radnog vremena. Čistila je po kućama, pa je u brisanju stakala pala s trećeg sprata, ali je zalečila prelome i ponovo se vratila poslu. Ona je sada u penziji, deca joj imaju hleb u rukama.

– Spremala sam kod jedne Amerikanke, vlasnice fabrike čokolade, koja me je zavolela i darivala me putovanjima. Obišla sam 106 zemalja – kaže žena i tako svojoj priči dodaje detalje koji govore da joj je život poprimao filmski scenario.

– Vratila sam se u Jugoslaviju. Ne mislim ja tu na granice i politiku. Mislim na meni drag mentalitet koji je usađen u mene i koji nisam zaboravila iako njim nisam bila okružena decenijama. Ali nosila sam ga u srcu. Dolazila sam nekoliko puta, a kada sam „prepoznala” ta dovikivanja preko ulice, te prisne razgovore u prolazu s ljudima koje kao da godinama poznajete, a prvi put ih vidite, odlučila sam da ostanem, a da u Ameriku idem u goste.

Eržebet je govorila i na lokalnoj televiziji, a za „Politiku” ističe da joj nije do popularnosti, već želi da poruči mladima da na Zapadu, u razvijenom svetu, gde žure mnogi i gde, u poslednje vreme prosto nadiru i mladi iz naše zemlje, nije sve tako kako se čuje u javnosti.

– Od onih koji odu, bezbrižno živi tek mali deo, ostali se pate i proživljavaju svašta. Takvog života, sigurno još i lepšeg, ima i ovde – kaže Eržebet.