Живот као на филмском платну

Хоће да им каже да у свету није све тако како се прича и да треба да се чује и за другу страну медаље.

Исповест ове храбре жене је попут сценарија за филм у коме режисер измишља сцене како би оне биле интересантне за публику. Међутим, њезине приче су истините, а доживљаји сурово стварни. Рођена је у Новој Црњи, педесетак километара од Зрењанина, а тек што је напунила прво десетљеће мајка, за коју каже да према њој никад није исказивала родитељску љубав, „изнајмила” ју је да ради као служавка у Зрењанину. Чистила је по кућама. У тринаестој је родила близанце, с једним Милошем. Није могла да буде у браку, али је каже била у страственој љубави с оцем те деце. Њих су јој одузели, а она се са својом породицом, која је дошла из Црње „да у њих не би упирали прстом због срамоте”, настанила у зрењанинском приградском насељу Мужља. Породица је илегално 1961. пребегла у Италију. Никад неће да јој избледе слике ноћних пешачења на путу између Ријеке и Трста. Као данас мигранти што надиру према западу и северу планете. Само што је онда југословенска полиција била строжа и дисциплинованија, па се тешко заобилазила. Пешачили су ноћима да би прешли границу. У Трсту се налазио камп с мигрантима.

– Било нас је свих нација из овог источног дела Европе, односно углавном из источног блока, али највише из Југославије из које се лакше стизало јер је режим био блажи. За три године у азилу, поред мађарског и српског које сам знала, научила сам румунски и бугарски, а најбоље италијански – прича Ержебет.

Камп поред Трста она назива логором. Сасвим намерно. За њу је он то заиста и био. – Моја мајка, која је са мном манипулисала док је год могла, показала је и у логору своје право лице. Продавала ме је за љубавне услуге. Тај посао је у кампу био раширен – сећа се жена која слаже своје животне приче без задршке и скривања. Тако, каже, умирује савест.

У Трсту се појавио трачак наде у бољи живот. Упознала је Данијела Брајковића, момка који је био из Истре, такође намеран да отпутује у Америку. Да је њихова веза била озбиљна потврђује и чињеница да је нису прекидали ни након напуштања Трста. Упркос тадашњим отежаним комуникацијама. Без обзира на то што је он отишао за Канаду, а она у САД, успели су да се опет споје па су засновали и брак у коме су добили децу.

Поред близанаца у Зрењанину, у Америци је Ержебет родила још шесторо деце. Двоје је смртно страдало у саобраћајној несрећи, а једно је умрло од тешке болести. Усвојила је Вијетнамче. Сматра га својим дететом и тако се према њему и односила, а и данас га сврстава у своју породицу. Као тамне сенке из своје прошлости памти да су две њене највеће љубави Милош из Зрењанина и Истријан Данијел скончали слично. Утопили су се у алкохолу.

Највећи део свог радног века Ержебет је провела као професионални ватрогасац у Кливленду, у држави Охајо. По ступању на америчко тло нашли су се у том граду јер је ту постојала знатна колонија Мађара. Преко њих се запослила као чистачица у ватрогасној бригади. Онда јој је понуђено да ради као активни ватрогасац, што је без размишљања прихватила јер је на том месту била боља плата. Полагала је курсеве и одржала се у тој служби, а да никад није била у повлашћеном положају. У то време жене ватрогасци су и у Америци биле ретка појава.

– Мислим да сам ја била прва жена која је у САД постала професионални ватрогасац – каже Ержебет и тврди да је равноправно с мушкарцима гасила пожаре, а да су јој касније, када је била озбиљнијим годинама, дали да вози ватрогасне цистерне, што такође није лак посао јер се захтева брза вожња. Због прехрањивања деце, ангажовала се и на пословима после радног времена. Чистила је по кућама, па је у брисању стакала пала с трећег спрата, али је залечила преломе и поново се вратила послу. Она је сада у пензији, деца јој имају хлеб у рукама.

– Спремала сам код једне Американке, власнице фабрике чоколаде, која ме је заволела и даривала ме путовањима. Обишла сам 106 земаља – каже жена и тако својој причи додаје детаље који говоре да јој је живот попримао филмски сценарио.

– Вратила сам се у Југославију. Не мислим ја ту на границе и политику. Мислим на мени драг менталитет који је усађен у мене и који нисам заборавила иако њим нисам била окружена деценијама. Али носила сам га у срцу. Долазила сам неколико пута, а када сам „препознала” та довикивања преко улице, те присне разговоре у пролазу с људима које као да годинама познајете, а први пут их видите, одлучила сам да останем, а да у Америку идем у госте.

Ержебет је говорила и на локалној телевизији, а за „Политику” истиче да јој није до популарности, већ жели да поручи младима да на Западу, у развијеном свету, где журе многи и где, у последње време просто надиру и млади из наше земље, није све тако како се чује у јавности.

– Од оних који оду, безбрижно живи тек мали део, остали се пате и проживљавају свашта. Таквог живота, сигурно још и лепшег, има и овде – каже Ержебет.