Ploča koja je otkrila poreklo vojvode Mišića

Sa profesorom Arhitektonskog fakulteta u penziji Aleksandrom Radojevićem prisećamo se njegovih najznačajnijih projekata, povodom izlaska knjige „Radojević”, iz pera Zorana Manevića i Srđana Gavrilovića, koju je upravo objavio Muzej asocijacije srpskih arhitekata. Dvadeset šest muzeja i ustanova kulture je projektovao ili rekonstruisao naš sagovornik.

‒ Uvek se setim jednog šnajdera kome sam dao da mi popravi odelo. Rekao je: „Kupi 3,20 sa 1,80 da ti sašijem novo odelo, mnogo je jevtinije!” Zamislite kako tek izgleda obnoviti jedan stari objekat i udahnuti mu novu, savremenu tehnologiju ‒ priča profesor Radojević.

Lusteri Bakalovića

Njegov potpis nosi adaptirani Narodni muzej u Leskovcu, ovenčan sa tri nagrade: Vukovom, „Mihailo Valtrović” i Oktobarskom, koji je uvršćen u itinerere francuskih turista s preporukom da kad putuju u Grčku ili Tursku, svrate u Leskovac da ga obiđu. Štaviše, grupa nemačkih muzealaca, i profesor Miterna, u svom izveštaju iz 1978. navela je da im je od svih muzeja koji su obišli u Jugoslaviji, najviše utisaka ostavio ‒ leskovački.

‒ Radili smo i rekonstrukciju Zrenjaninskog muzeja, koji je predložen za muzej godine u Evropi i zauzeo je 5. ili 6. mesto. Angažovan sam bio i za projektovanje Doma kulture u Vranju, pa za prvi tekstilni muzej u Strojkovcu (smešten u nekadašnju vodenicu iz 19. veka, gde je nekada bila prva fabrika gajtana), zatim za jednu od najlepših primera balkanske kuće, kuću Bore Dimitrijevića Piksle, nekada upravnika Narodnog pozorišta u Leskovcu. Radili smo i rekonstrukciju Zavičajnog muzeja u Vlasotincu, enterijer Istorijskog muzeja Srbije, Muzej Jadra u Loznici ‒ nabraja arhitekta.

Osmislio je i uređenje Muzeja vazduhoplovstva u Surčinu, koji je proglašen za treći vazduhoplovni muzej u svetu. Prvi je Spejs u Vašingtonu, a za njim onaj u Čikagu. Projektovao je i Dom kulture u Novoj Varoši gde je gostovala „Kosa” Mire Trailović, odmah nakon beogradske premijere, i svirala Praška filharmonija, pohvalivši izuzetnu akustiku sale.

Kao upućeni u problematiku muzeja, profesor komentariše aktuelnu situaciju oko Narodnog muzeja.

‒ Više puta sam rekao da treba da se zida nova zgrada Narodnog muzeja, a da taj prostor treba da se pretvori u galeriju. Ogromna sredstva su potrošena uludo ‒ ističe naš sagovornik, koji je pored muzeja u biografiju ubeležio i rekonstrukciju enterijera Studentskog kulturnog centra, 1969. sa arhitektom Zoranom Petrovićem.

‒ Zavod za zaštitu spomenika kulture je bio ljut što nije on dobio taj projekat i nisu hteli da nam daju nikakvu dokumentaciju. Pošto su se u toj zgradi održavali svetosavski balovi, a moja tetka je bila prijateljica sa Radmilom Karađorđević, suprugom Đorđa Karađorđevića, otišli smo kod Karađorđevića, uzeli albume sa balova i videli enterijer. Lusteri su bili kristalni, od Bakalovića iz Beča, koji ih je izradio 1895. godine. Gde da odete, nego kod pedantnih Austrijanaca kojima smo samo rekli godinu i državu, i oni su odmah izvadili serijske brojeve šema i nacrta. Tako smo lustere rekonstruisali istovetno originalima. 

Mudrost bez škole

Aleksandar Radojević izgradio je i Duhovni centar na Zlatiboru, koji je izmenio tipologiju sakralnih objekata. Manastir je oživeo na moderan način: crkva s portom, sala od 800 mesta, kabinet patrijarha i deo za monahe.

 ‒ Povezali smo se sa dijasporom iz SAD i Australije i skupljeni su prilozi. Šta se desilo s novcem, crkveni odbor nije znao. Počelo je da se radi van projekta. Jedan Čajetinac, koji živi u Moskvi, postavio je uslov da pomogne gradnju crkve ukoliko se sve vrati po projektu. I tako je, crkva započeta 1993, završena tačno posle 20 godina.

Crkve i manastire naš sagovornik obilazi od studentskih dana. I u Hilandar je išao u više navrata.

‒ Vladika Nikolaj Žički je govorio da je Sveta gora zemlja bez žena, država bez vojske, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka. Igumani kao domaćini manastira osećaju potrebu da pričaju o načinu života u manastiru, kako su štitili relikvije za vreme ratova, a monah ima i odgovornost: zašto baš on sa vama da priča, da li ga je neko preporučio ili ste ga vi izabrali ‒ kaže profesor, autor knjige „Hodočašće po Gori Atoskoj”.

Arhitektura je Aleksandra Radojevića i odvela na specijalizacije u London, Moskvu i Meksiko. Projektovao je štandove za 56 sajmova u svetu, za plasman jugoslovenskih proizvoda u inostranstvu. Tako je upoznao Helmuta Kola, Nasera, Indiru Gandi. I dvojnika Reze Pahlavija. „Špigl” je posle objavio da je to bio njegov sedmi dvojnik.

‒ Na sajmu u Moskvi delili smo prostor sa Japancima. Oni su 1974. svoj projekat plasirali na kompjuteru, a mi za kompjuter nismo ni znali – seća se profesor tog perioda.

Sve svoje projekte, kaže, uvek je rado pokazivao studentima. Insistirao je na druženju, izlasku na teren i crtanju starih spomenika.

‒ Sa mladima je velika stvar znati raditi. Nisam imao zakazan dan za prijem, mogli su da dođu kod mene svakog dana. Kad vi njima otvorite svoju dušu, i oni otvore dušu vama. Ni danas svoj poziv ne bih menjao ‒ zaokružuje svoju priču profesor Radojević.