Za sada bez dobrih memoara

Razlog za siromašnu ponudu memoarskog štiva video je u nedovoljnom interesovanju kritike i čitaoca za ovu vrstu književnosti. „Memoarima je dato mesto samo u feljtonima, kritika ih najčešće ignoriše, a čitaoci čitaju samo u novinama, u rubrici Feljtoni. Trebalo bi feljtonskoj literaturi odati priznanje, vratiti joj dostojanstvo“, rekao je Kiš, navodeći kao jednu od najboljih posleratnih knjiga memoare jugoslovenskog publiciste i revolucionara Karla Štajnera (7.000 dana u Sibiru), na koje se oslanjao u pisanju „Grobnice za Borisa Davidoviča“.

„Da je bilo sreće“, rekao je tada Kiš, „danas bismo umesto mase papirnatih romana, romančina i romančića imali jednu bogatu memoarsku literaturu, jedan ogranak književnosti koji smo, eto, pretvorili u staru hartiju, velika smo iskustva i krvave istorijske dane pretvorili u petparačke romane, istorijska se zbilja preobrazila u lutkarsko pozorište, u muzej voštanih figura, u panoptikon!“

Jedan od retkih savremenih političara koji se upustio u temeljno pisanje memoara je Dragoljub Mićunović, čija su tri toma „Života u nevremenu“ izašla prošle godine u izdanju Arhipelaga.

Razmišljajući o poetici memoara Mićunović se u pratećim esejima bavio pitanjem koliko je moguće stvoriti sliku jednog vremena iz subjektivne perspektive, bez obzira na građu i usaglašavanje stavova sa savremenicima, kao i o statusu ove vrste teksta kod nas.

Problem je, smatra on, što je srpska kultura usmena, što se ne trudi da zabeleži i sačuva građu i što nerado ostavljamo tragove o ličnom i kolektivnom iskustvu. Naše pamćenje je, prema njegovom viđenju, usmeno, legendarno i mitsko, a nije racionalno i utemeljeno na činjenicama. O izazovu sagledavanja epohe iz ugla svedoka i učesnika govori i njegov utisak da nikada ne bi ponovio iskustvo pisanja memoara, zbog teškog izbora građe, političkih i psiholoških izazova.

Kišova opaska da se kritičari ne interesuju mnogo za memoare važi i za današnje prilike. Kada ih pišu političari, generali, žene bivših državnika, često je to osrednje štivo koje ne pobudi interes kritike, ali ni istoričara koji sa rezervom gledaju na ovaj potencijalni izvor istorijske građe dovodeći u pitanje subjektivno viđenje istorije.

Više pažnje privlače svedočanstva o epohi koja su ostavili pisci, poput Borislava Pekića (Godine koje su pojeli skakavci), Meše Selimovića (Sećanja), Miodraga Protića (Nojeva barka), Dejana Medakovića (Efemeris), Svetlane Velmar Janković (Prozraci) ili Predraga Palavestre (Nekropolje).

Jedan od savremenih pisaca koji je autobiografsku građu koristio kao materijal za svoj roman „Hronika sumnje“, Vladislav Bajac kaže da memoari nisu svojstveni našoj sredini. U širem kontekstu ovaj pojam je doživeo transformaciju i danas je vrlo rastegljiv.

„Vremenom se ovaj žanr pretvorio u hvalospev samom sebi koji prevazilazi značaj vremena o kome govori. Pojam memoara je rastegnut, ja ga posmatram kroz književnost“, kaže pisac i urednik „Geopoetike“.

Žanr koji se razvio iz memoara, autobiografija, postepeno je zatamnio njegovu slavu. Ovo nefunkcionalno štivo usmereno na

pojedinca i njegov život je u duhu epohe. Nikada se nije toliko pisalo o sebi, bilo da su u pitanju poznati ili nepoznati. Biografije i autobiografije pisaca, muzičara, reditelja, političara mešaju se u knjižarama sa portretima i autoportretima sportista, zvezda digitalne ere i televizijskih rijalitija. „Ja sam Zlatan Ibrahimović“, autobiografija švedskog fudbalera, prevedena je na desetak jezika, dok je biografija Stiva Džobsa, osnivača „Epla“, u toku prve nedelje u SAD prodata u 400.000 primeraka.

„Danas nema velikih ljudi koji pišu memoare. Ranije je to bio De Gol, stvaraoci novog sveta, danas, u epohi potrošnje, to su voditeljke“, kaže Zoran Hamović iz izdavačke kuće „Klio“.

„To ima veze i sa odnosom prema istoriji koji se promenio“, ocenjuje Bajac.

Istorija, sećanje i nacija se u savremenom kontekstu ređe dovode u vezu. To, međutim, nije uvek slučaj i zavisi do političkog i društvenog konteksta. Primer je Hrvatska, u kojoj bivši političari izašli iz Tuđmanovog šinjela, poput Šeksa, Sanadera i Manolića, objavljuju memoare o „domovinskom ratu“.

„To je fenomen nacionalnog mita koji se konstituiše pred našim očima. Tuđmanov mit je poklopio manje značajne učesnike i oni sada imaju potrebu da pišu memoare kako bi istakli svoju ulogu“, kaže Gojko Božović.

U Srbiji je ovakva vrsta štiva bila vezana za bivše političare i generale iz Miloševićeve epohe, poput Borislava Jovića i Veljka Kadijevića, koji nisu pisali svoja svedočanstva da bi dali prilog „herojskoj“ epohi, kao što je slučaj u Hrvatskoj, već da bi opravdali svoju ulogu i izneli svoju istinu o događajima zbog kojih su mnogi izvedeni pred Haški tribunal.

Sećanja iz tog perioda pisali su i Dobrica Ćosić, Vuk Drašković i, nedavno, Mira Marković.

Ove knjige govore o potrebi za svedočenjem i, u isto vreme, o ambivalentnosti ovakvih svedočanstava.