Zaslužuje li Stojadinović spomenik

Naime, odlazeći premijer srpski Aleksandar Vučić, pre nego što je nedavno preuzeo dužnost šefa države, poklonio je svim članovima svog kabineta u Nemanjinoj knjigu za rastanak. Tako je Ana Brnabić, tada ministarka, a sad premijerka, od Vučića dobila naslov čija je tema – dr Milan Stojadinović.

– Po mom skromnom sudu, a puno sam tragao proteklih godina, dr Stojadinović je bio rodoljub i ekonomski genije, sa dalekovidim procenama. Da ga Kraljevina Jugoslavija nije izdala i proterala bez suđenja, mislim da bi to dokazao. Rođen je 4. avgusta 1888. godine u Čačku gde je pošao u školu, i zaslužio je da mu u zavičajnom gradu bude podignut spomenik – predlaže dr Vučićević (70), koji je onomad tim povodom doputovao iz SAD u zavičaj.

Vučićević je u Buenos Ajresu, u leto februara 2013, sedam dana išao od adrese i adrese, sećajući se danas početka tog traganja:

– Bila je nedelja kad sam ušao u srpsku crkvu u Buenos Ajresu, gde ne zatekoh nikoga. Obreli smo se samo ja i službenik ambasade Srbije u Argentini, koji se dobrovoljno prihvatio da mi pomogne posle radnog vremena. Uskoro krenu služba, pošto se pojavio mladi sveštenik sa popadijom, koja je pojala baš kao da je tu čitav hor, i vukla zvono u predahu otpevanja. Mladi bračni par me zadivio misionarskim zanosom, rekoše mi da su u Ajresu Srbi retki. Tu znaju jednog Crnogorca koji govori srpski, upoznao sma ga. To je inženjer Čedomir Stijović, koji je tu došao iz Podgorice 1952. kao trinaestogodišnjak, završio elektrotehniku u Ajresu i često bio priman u kuću dr Stojadinovića – pripoveda dr Vučićević za „Politiku”.

Ishod, posle sedmodnevnog truda, jeste ovakav:

– Nisam našao grob Milana Stojadinovića, rekli su mi samo da je sahranjen na istom groblju gde i Eva Peron. Milanova sekretarica Vera Ćuk takođe je počivša ali njena sestra, njoj beše više od sedamdeset ali je dobrog sećanja, tvrdi da je dr Stojadinović kremiran. Pokušao sam da dođem do Milanove ćerke Ljiljane, takođe u Ajresu. Javi se njihova sekretarica i na španskom reče da gospođa ne može da razgovara jer je baš tog jutra, u stotoj godini, preminuo njen suprug Dušan Radonjić. On je, inače, početkom šezdesetih priredio memoare dr Milana Stojadinovića na srpskom, pod naslovom „Ni rat ni pakt”, štampani su 1963. u prestonici Argentine u izdanju časopisa „Ekonomista” i opširna knjiga, na 820 veoma zanimljivih stranica, tada je koštala čak osam dolara.

Vučićević je, ispitujući intelektualno učešće dr Stojadinovića u Argentini, došao do Nacionalne biblioteke u Ajresu.

– Tu sam našao časopis „Ekonomista” (El Economista) koji je on uređivao, pišući istovremeno. Neobično je da u glavi lista stoji da je reč o „poverljivom” materijalu. Doneli su mi svežanj za 1959, prelistam i nađem da je FNRJ prodala Argentini šest brodova nosivosti po 10.000 tona, za 30 miliona dolara. Za brodove smo dobili nazad državne obveznice Kraljevine Jugoslavije, kao i pšenicu koju će ti isti brodovi kasnije prevesti u FNRJ. I bez čitanja znao sam da je to posredništvo Stojadinovićevo, jer su u konkurenciji za takav posao bila i velika brodogradilišta iz Francuske i Nemačke, a nadmetanje je sprovedeno 1955, dok je Huan Peron bio na čelu Argentine. Milanovo učešće u ovoj transakciji potvrdio mi je i inženjer Stijović.

Vučićević u tom poslu vidi dokaz snage Stojadinovićevog uma:

– FNRJ je nudila najpovoljniju cenu jer je Milan stupio u vezu sa vladom Huana Perona, pošto je prethodno utvrdio da Argentina još čuva obveznice Kraljevine Jugoslavije koje je kraljevska vlada emitovala pre Drugog svetskog rata a on, kao tadašnji premijer, uspeo da ih proda Južnoamerikancima. Sada je te iste obaveznice, u tajnom sporazumu razume se, prihvatio i Tito, kao sredstvo plaćanja, što je dokaz njihove vrednosti. Tih godina, svi varioci u našoj zemlji dobili su posao u jadranskim brodogradilištima, radeći na tankerima za Argentinu.

Dr Milan Stojadinović (Čačak 1888 – Buenos Ajres 1961) bio je ministar finansija u tri kraljevske vlade a zatim i premijer i ministar spoljnih poslova Jugoslavije od 1935. do 1939. godine. Za njim putuje podatak da je Jugoslavija 1936. zabeležila rast društvenog proizvoda 14,3 odsto, što se u ovoj zemlji nikad nije ponovilo.

Pošto je smenjen 4. februara 1939, dr Stojadinović je interniran iz Beograda 18. aprila 1940. nakon navodnog pronalaska „kompromitujućeg materijala”. Do marta 1941. držan je u Rudniku, Karanu i Ilidži.

Na sednici Krunskog saveta, 6. marta1941, rešeno je da se bivši predsednik vlade preda „na čuvanje” Britancima, jer je postojala ocena da je lični prijatelj Hitlera i sprovodi germanofilsku politiku. Sproveden je u Grčku i predat Englezima koji su ga uputili na Mauricijus, gde ga je čekalo sedmogodišnje izgnanstvo. Sve, od početka do kraja, bez ijednog suđenja. Posle toga omogućeno mu je da se od 1948. nastani u Buenos Ajresu, a naslov njegove jedine knjige, memoara „Ni rat ni pakt”, najrečitije svedoči kakvoj je politici bio privržen, kao naslednik „neumrlog Pašića”.

Sam dr Stojadinović u uvodu memoara, jednim stavom, potpuno objašnjava šta se s njim, u stvari, zbilo:

„Oktobra 1937. bio sam zvanični gost britanske vlade u Londonu, primljen u audijenciju i zadržan na ručku u Bakingemskoj palati, kod kralja i kraljice. Ondašnji ministar spoljnih poslova, Entoni Idn, priredio je u moju čast banket kome je prisustvovao i Vinston Čerčil. Međutim, svega tri godine docnije, 18. marta 1941. postao sam politički zarobljenik te iste britanske vlade, čiji je predsednik u to vreme bio Vinston Čerčil, a Idn ministar spoljnih poslova”.