Prvi doktorat na temu Sabora trubača u Guči

– U svetu postoji mnogo sličnih svetkovina, od „Oktoberfesta” do Sigeta, sa skoro identičnim sadržajima – vašarski ambijent, konzumiranje jela, pića, ali razlog za toliku privlačnost Guče, svakako, nije ni u tome da je „ovde sve dozvoljeno”, jer dobro je poznato da se ništa manje uzdržano ne ponašaju ni posetioci najpoznatijih evropskih letnjih festivala gde se spava pod šatorima, jede i pije nenormalno.

Postoji drugi, ne manje značajan, razlog za veliku privrženost Saboru: atmosfera koja odiše prisnošću i druželjubivošću svih aktera – i publike i izvođača. Iako u svetu ima mnogo manifestacija sličnog karaktera, samo se u Guči, prema izjavama većine posetilaca i izvođača, uz trubačku muziku i ukupnu atmosferu može osetiti nepatvoreni spoj hedonizma i nesputane slobode u izražavanju emocija – kaže dr Petrović za „Politiku”.

Šta je to u atmosferi Sabora što neodoljivo privlači ogroman broj posetilaca?

– Manje znatiželja ko će od trubača pobediti, više činjenica da se posetioci druže uz muziku, igru i pesmu, dobar svadbarski kupus i ostale đakonije. Iako su i u drugim zemljama slični performansi začinjeni duvačkim orkestrima, ono što izdvaja Dragačevski sabor jeste što nigde kao u Guči u vreme trube ne postoji tako neposredan odnos posetilaca i muzičara. Uz to, moćan zvuk, egzotična ritmičnost i melodioznost, kao i spoj erotičnosti s alkoholom i obilnom hranom, daju naročitu draž Saboru.

Uostalom, mnogo godina pre prvog Sabora u Guči, Arčibald Rajs je u svome spisu „Čujte, Srbi” (1928), zabeležio o nama: „U sela čovek ne može doći a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.”

Od 370 stranica studije stotinu je posvećeno empirijskom istraživanju koje je Petrović obavio na 50. Saboru (2010, kad je saborska zdravica počinjala s „Jednom se živi…”), razgovarajući s trubačima, domaćinima i gostima, svima koji ovde nešto znače i vrede. Iz toga je nastao bogat niz učenih, pamtljivih beležaka, koje još rečitije od socioloških zaključaka svedoče zbog čega u brdsku varošicu od 1.500 stanovnika svakog avgusta dođe bar 300.000 saboraša.

Njih, saboraše, autor je razvrstao u tri kolone:

– Egzibicionistički tip: većina mladih od 20 do 25 godina bila bi tu svrstana. Grupa se prepušta uživanju u trubačkoj muzici, uobičajeno je i često svlačenje mladića dopola, isticanje tetovaže i pirsinga, penjanje na Spomenik trubaču radi fotografisanja, s obaveznim rekvizitima – pivom, šajkačom, majicama s namenskim natpisima, srpskom trobojkom i kratkim fudbalsko-navijačkim napevima u maniru falš-pevača. Kao vizuelna osobenost, ističe se i podignuta ruka s tri ispružena prsta.

Drugi, meraklijski tip, čine oni između 25 i 40 godina, koji se vesele sedeći pod šatrama (čekajući da ih verzirani i iskusni svirači pogode određenom pesmom ili melodijom) ili hodaju lagano ulicom držeći u ruci bocu alkohola okruženi trubačima, a ovi duvaju iz sve snage, ne mareći za melodijsku i harmonsku preciznost.

– Treći i najumereniji tip saborske publike jeste šetački. To su pretežno bračni parovi ili njihovi rođaci pristigli na Sabor, srednjih godina i stariji, koji znatiželjno posmatraju performans na ulici i pod šatrama, ali se drže po strani. Uglavnom ne piju alkohol, a često vode i decu sa sobom. Prema ostaloj publici gaje prilično ambivalentan odnos, čas je kritikujući zbog razuzdanog ponašanja, ali isto tako i odobravajući neke postupke koje pripisuju mladosti saboraša.

Kako trubačka kola i čočeci utiču na taj šareni saborski svet?

– U muzici su dinamika i tempo izrazito osećajni činioci, može se uspostaviti poređenje s govorom: niko ko je tužan ne govori brzo i glasno, niti ko je veseo sporo i tiho. Pojedina psihofiziološka stanja, kao što je na primer trans, po nekim spoljašnjim svojstvima liče na ponašanje pojedinaca opsednutih muzikom i celokupnom atmosferom u Guči. Jer, uvođenje u stanje transa može biti podstaknuto ritmičkom stimulacijom, ali i fizičkom iscrpljenošću, emocionalnom napetošću ili iščekivanjem, što sve čini sastavni deo takozvane arhajske ekstaze, izazvane plesom i ritmom.

Trans je, dodaje dr Petrović, stanje promenjene svesti u kojem je osoba u velikoj meri, ili čak potpuno, odvojena od sopstvene ličnosti. Dakle, izlazi iz sebe i prelazi u paralelni svet, što je praćeno osećanjem ushićenosti, zanosa ili ozarenosti. On navodi zapažanje Žilbera Ružea da „muzika čoveka negde pokreće, negde smiruje, u nekim sredinama čoveka u trans baca čas gromoglasno bubnjanje, čas sasvim tiho čegrtanje zvečarke”.

Nauka ima objašnjenje i za nadahnuće koje kod saboraša izazivaju čočeci u izvođenju romskih orkestara sa srpskog juga koji koriste neparne ritmove.

– Drugi francuski etnolog Alen Denijelu tvrdi da se u svim delovima sveta za izazivanje transa koriste uvek neparni ritmovi od pet, sedam ili jedanaest delova takta, dok pravilni ritmovi od četiri ili osam delova nemaju hipnotičko dejstvo. Oni nepravilni nailaze na dobar prijem kod slušalaca, a naročito su popularni u Africi i Americi.

Za radna veka, dr Petrović je bio muzičar, zatim dirigent vojnih orkestara u Beogradu i Nišu, Umetničkog ansambla „Stanislav Binički” i Niškog simfonijskog orkestra. Bavi se kompozicijom i aranžiranjem za razne vokalno-instrumentalne sastave, a pre svega za revijski i veliki džez-orkestar. Objavio je više naučnih i stručnih tekstova iz oblasti sociologije kulture i sociologije muzike.

Ovo je prvina da se Sabor istražuje naučnom aparaturom, dakle proučavanjem literature, zatim normativnog okvira od značaja za očuvanje tradicije na Saboru, i različitim metodama prikupljanja iskustvene evidencije. Autor je priredbu posmatrao kao „sociokulturni fenomen u kome se sublimiraju srpska tradicija, običaji, rituali, folklor i novi folklor, ali i reflektuje stanje srbijanskog društva u celini – ekonomija, politika, obrazovanje, moralne vrednosti”. Vajka se:

– Potrebno je imati u vidu da bi planiranje ankete, intervjua ili fokusgrupnog intervjua tokom trajanja Sabora bilo otežano zbog običaja posetilaca da prekomerno konzumiraju alkohol, te bi pouzdanost takvih metodoloških postupaka bila dovedena u pitanje.

I oslanja se na mudru rečenicu književnika Ljubivoja Ršumovića: „Bez obzira na to koliko se Srbija uzdigla i koliko se pogospodila, ona mora da poštuje saračke opanke, izvornu narodnu zdravicu i zvuk dragačevske trube, jer su to simboli našeg porekla”.