Selo bez rudnika živi od uglja
Gornji Dubac – Milan Dragićević (62) nekidan je pokupio ugalj i odvezao traktorom gore, do kamionskog puta na vencu sela, gde je utovar. Pa se vratio kući da bi ponovo podložio ćumuranu, novim drvima.
– Da mi nije ovoga, ne bi moglo lako da se preživi. Držim i nešto stoke. Gajim maline i tu može da se prođe kojekako, a kupinu lani niko nije hteo – kaže zemljodelac za „Politiku”.
Njemu su i ognjište i ložište u jednom dolu zaseoka Javor, na desnoj obali Belice, tek tri kilometra pošto, studena, izvire iz tišine Čemernog.
Pripoveda nam da skoro svaka od 94 kuće u Gornjem Dupcu ima ćumuranu, po gde je to stoletni porodični zanat. „Ko se dima ne nadimi, ni vatrom se ne ogreja”, veli, dok uskuplja granje i šurka oko svog zadimljenog ugljenokopa.
Za minulog doba ćumur su iskali i limari, kazandžije i kovači, danas ga traže jedino krčmari za roštilj. Ali i to je dovoljno da selo bez rudnika živi od uglja. Kako u ovoj gorskoj nigdini ćumurdžija počinje i završava svoj delo?
– Morao sam da idem u Mladenovac, nabavim ciglu, pečenu, i ozidam ovu ćumuranu koja hvata 12 metara drva. Nije mi veliki zabran pa dokupljujem od staraca po selu. Odu mi dva dana dok to isečem, prevezem, složim i potpalim.
Milan koristi većma bukovinu, koja je na glasu za ovaj posao, dodaje grab i cer. Na dno se postavi sitnije drvo, podina ili lege, a zatim se ređaju cepanice, ukrug, pa u sredini ostaje rupa za žar. Ćumurana se založi na vrhu, suvom potpalom, ugarcima od prošlog puta, sa malo rakije i gume, kresne se šibica i taj otvor pokrije metalnim sačom.
– Kad povuče, pojavi se dim na odušcima pri zemlji, ja ih imam 13. Ostavio sam ih malo češće, da bi drva brže dogorela. To se dimi šest, sedam dana, i još dva ili tri potrebna su za hlađenje pošto se ventili strogo zatvore blatom a vrh pokrije zemljom, kako ne bi ušao vazduh. Desetog dana otvorim sač i naspem u ćumuranu 100 litara vode, jer ona pokupi prašinu pa se lakše izvadi ugalj, ima više kalorija i sporije gori na roštilju. Već ohlađen ćumur vadi se na mala vrata, ostavljena na boku.
Dragićević se na žali na prodaju:
– Imam čoveka koji moj ćumur vozi u Novi Sad, stalnom kupcu. Za džak bukovog, najboljeg ćumura, koji hvata 17 kilograma, dobijam 500 dinara.
Nema vage, ni kantara, zanimljivo je.
– Kupci samo šalju džakove, zna se da hvataju od 15 do 17 kilograma i to tako ide godinama. Ako je džak lak, to je lošiji ćumur i ide jevtinije. Ova moja daje negde od 80 do 90 džakova, znači od 40.000 do 45.000 dinara po potpali. Ali, tu su i ruke, gorivo za traktor i motornu testeru. Opet se na žalim i cena je nešto bolja, pre godinu džak je bio 400 dinara.
Ima li u ovom zanatu neka tajna koja nije za svačije uši?
– Nema, ali postoje neke začkoljice koje čovek samo kroz život može da nauči. Ako staviš sirovo drvo u ćumuranu ono će da se isitni. Ako je malo prisušeno ostaje onako kako si ga složio, i to je najbolji ćumur – reče Milan Dragićević iz Gornjeg Dupca.
I zapovedi supruzi da namernika ponudi rakijom „iz starog bureta”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
