Novi darovi Vladete Jerotića

Duboka religiozna i humanistička duhovnost akademika Vladete Jerotića, ne manje nego njegova razbokorena intelektualnost, našla je svoje novo a trenutno utočište u željenom izvoru čiste narodne mudrosti. Ta potraga za dijaloškim izazovom, u višedecenijskoj muci (ili bici) ka konačnom a večno nedostižnom hrišćanskom idealu, „otkrila” je željno davno „otkrivene” Vukove poslovice.

Da li i razotkrivene? Problem davno objavljenih i publikovanih Vukovih poslovica je u njihovom nedovoljnom razotkrivanju, njihovom nepotpunom čitanju i stalno novom domišljanju. Čak i veliki Vuk, kako su iskreno naučnički primetili jedni a zatim zdušno (da li i dobronamerno?) prihvatili i ponavljali mnogi drugi, pomalo je zbunjeno nastojao da sabere i odmeri narodno blago pred sobom – u vidu hiljade „u običaj uzetih reči” koje su bile plod vekovnih iskustava, češće gorkih nego izrečenih u slavu i hvalu uma. I zato je tema srpskih narodnih poslovica (i sam naziv je posle milenijuma srpske književnosti nedovoljno dobro utemeljen i stalno na ispitu) ne tako omiljena i uglavnom obilažena od mnogobrojnih proučavalaca naše popularne (i nadalje) narodne književnosti.

Odakle su dospele, da li su autohtone, da li su delo učenog pojedinca ili ih je iskristalisao narodni poetski, ali ovog puta i dubokomisleći genije? Da li su samo naše ili i njihove? Da li su poslužile da opamete ili da uvere u nepamet koja vlada i ovim, srpskim narodom?

Tako je na red u Jerotićevim razmišljanjima došla kristalna mudrost srpskog i (verovatno) srodnih, ili bar okolnih naroda. I samo Vladeta Jerotić, stalno budan i otvoren, u neprekidnom dijalogu sa pojedincima, idejama, savremenim ali i svevremenim (u evropskim, ali i azijskim i sve češće prekookeanskim) religijama, kulturama i naukama, bez kompleksa pripadnosti malom narodu, ali i tradicionalnim preokupacijama, može danas da izjavi – da je zadivljen Vukovim (i narodnim) poslovicama. I da o njima razmišlja i premišlja i da govori i da to stavi u korice nove knjige sa svojim imenom.

I samo Jerotić, sa svim svojim spremama (on bi rekao, ali ne za sebe, talantima), mogao je da priđe i pokuša da ih pročita i iščita. I ovog puta unapred naglašavajući da ih čita iz svog ugla. Samo što je taj ugao – višeugao: psihologija, psihijatrija, psihoterapija, religija, filozofija, antropologija...

Šta ga je posebno ovom izvoru privuklo? Posebnost i složenost poslovica. Ona je kao forma genetički često kompleksna, kao delo genijalnog čoveka – ali i šarlatana, kako je primetio jedan od uspešnijih njenih tumača, pošto joj daleku osnovu čini realni događaj, koji krije zaokruženu pripovednu formu. Tako da sama poslovica, u svom konačnom vidu, može da iznenadi složenošću, pa da deluje i motivski neodređeno. Taj poetsko-filozofski rezultat Jerotić, na osnovu sopstvenog već izgrađenog i proverenog, a još uvek u našoj nauci neklasifikovanog, metoda analize starih učenja, ali i literarnih dela, tumači iz našeg vremena.

Prilazeći im sa neprikrivenom radoznalošću i večnom a blagom ushićenošću pred intelektom, ali i duhovnošću i etičnošću, Vladeta Jerotić u jednim poslovicama dokučuje hrišćanskog čoveka, uvek na putu oboženja; u drugim traga neumorno za likom srpskog čoveka, kroz vekove i ovog savremenog; zastaje pred kompleksnošću saznanja smisla iskazanog jednostavnim a višeznačnim rečima; razlučuje problem savremene i svevremene porodice, krizu i nadu, pa i preporuke za izlečenje; daje savete u prepoznavanju bolesti nama samima izazvanim... Najređe ipak ponudi nekoliko mogućih tumačenja, ne libeći se, već radujući se što ta poslovica-zagonetka toliko duboko krije svoje tumačenje-odgonetku; još će se on na nju u svojim razmišljanjima, kao na tajanstveni dragulj, vratiti...

Rezultat ovog tragajućeg iščitavanja su i Jerotićeve poučne poruke, neke od njega već čute a nanovo pomenute zbog njihove prevažnosti i autorovog nenametljivog ali istrajnog optimizma u pogledu čovekovog usavršavanja („Upoznaj samog sebe!”), ali i novije a uvek originalne i smele, mada zasnovane na izloženom promišljanju („Čovek umire kad to odluči!”, zaključuje Jerotić, ili, pak, razrešava dilemu: „Reinkarnacija se može prepoznati u genetici!”).

I stoga nije slučajno da naše narodne, recimo i klasične, poslovice u Jerotiću nalaze svog savremenog tumača. Davno je to znala Jerotićeva bliska umna drugarica Ksenija Atanasijević, napisavši da filozofska sadržina poslovica, koja je nju zanimala, nije čista nego je izmešana sa književnim i psihološkim sastojcima njihovim, čime je nedvosmisleno portretisala njihovog uspešnog tumača.

I ne samo ovih trideset sedam Vukovih poslovica, već, nadaju se Jerotićevi predani čitaoci, i sledećih trideset sedam.