Uvek idem u susret životnim izazovima

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je asistent dr Stefan Jerotić, psihijatar Klinike za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, koji se godinama bavi razumevanjem ljudske psihe i pomaže ljudima da se snađu u trenucima krize, patnje i unutrašnjih preispitivanja.

Napisao je knjigu „Niko nije rekao da će biti lako”, koja sadrži 15 priča iz njegove prakse. Ujedno je i saradnik Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, čiji je jedan od osnivača bio čuveni akademik profesor Vladeta Jerotić, njegov deda-stric, koji mu je i usadio ljubav prema psihijatriji i književnosti.

– Niko ne želi da se oseća tužno ili da ima negativna osećanja, ali negativna osećanja, čak i sa evolutivne tačke gledišta, nešto su što je nama korisno i što nas čuva, pa čak i ta tuga. Jer ne bi bilo dobro kada bismo živeli bez tuge. Ljudi, da bi se zaštitili nekada od snažnih negativnih osećanja, pokušavaju da se štite kroz apatiju, ali to zaravnjivanje ima svoju cenu, zato što se ne zaravne samo negativna osećanja, nego i pozitivna. A koliko dugo možemo da živimo bez posledica u tom stanju apatije? Zavisi šta se podrazumeva to „bez posledica”. Postoje ljudi koji, recimo, 30 godina imaju depresiju, u užem smislu. I naviknu da sa time žive i funkcionišu nekako. Funkcionišu loše. Ono što je tu važno razumeti jeste da kada čovek uđe u bilo kakav sistem, u neku vrstu ravnoteže, čak i ako je ta ravnoteža zadovoljavajuća, sistem će težiti da ostane u toj ravnoteži. Pa onda, kada pomažete osobi, prvo sledi izbacivanje iz te ravnoteže i to uglavnom znači da treba da bude gore da bi bilo bolje, jer ljudi ponekad imaju koncepciju da dođu kod psihijatra ili psihoterapeuta sa nekom idejom da će to delovati blagotvorno. Ali zapravo je vrlo često krajnje izazovno i čak je takođe razumljivo zašto neki ljudi nisu motivisani da to svoje postojeće stanje na takav način promene – navodi dr Jerotić.

U podkastu je govorio i o tome da je depresija termin koji se upotrebljava tek od 20. veka, ali da to ne znači da to stanje nije postojalo ranije, to se zvalo melanholija.

– Mada je pitanje da li je to bilo sasvim isto, jer se smatra da postoji nešto što se zove „dijagnostičko proklizavanje”. Dominantna karakteristika melanholije i depresije jeste psihomotorno usporenje, što znači usporavanje misli, usporavanje pokreta, jedno opšte usporavanje životne aktivnosti. Kad je reč o akutnoj depresiji, to je nešto što je upečatljivo. Kada depresivno stanje traje neko vreme, to je nespojivo sa životom i organizam se adaptira i može da se adaptira na način koji deluje zadovoljavajuće. Malo opadne ta tenzija, raspoloženje čak može malo da se promeni – ne da se popravi, ali može da se zaravni, to je tzv. apatija i onda postoji pojava da čovek može da ide na posao ili čak i da elementarno funkcioniše u nekim uobičajenim životnim okolnostima. Hronična depresija je kada to stanje traje dve godine ili duže – kaže dr Jerotić.

Psihijatri su u poziciji sakupljača parčadi razbijenog mozaika psihe modernog čoveka.

– Psihijatrija je medicinska disciplina, ali mislim da ne možemo da koristimo isključivo te uzročno-posledične veze koje potiču iz prirodnih nauka, već moramo nekada da koristimo i znanja iz filozofije. To je nešto što je, recimo, meni posebno blisko iz antropologije i psihologije, čak i iz književnosti. To obogaćuje ovaj rad jer pokušavamo da razumemo subjekta – kaže dr Jerotić.

Postavlja se i pitanje da li je patnja neizbežan deo ljudskog iskustva.

– Siguran sam da je patnja dobra i svojom knjigom „Niko nije rekao da će biti lako” naslovno sam pokušao i da najkraće moguće to poručim, zato što ne samo da je uslov života gubitak iz razloga što život ima svoj početak i kraj već i zato što je nama teško da o tome mislimo. Često imamo neka stanovišta od antropologa, sociologa i psihologa da cela kultura predstavlja jednu vrstu poricanja smrti i da je život nešto što je krhko i nešto što je prolazno, pa ako smo u odnosu sa tim – možemo da vodimo mnogo ispunjeniji život. O tome govore dominantno egzistencijalisti. To podrazumeva jednu hrabrost i ispoljavanje te hrabrosti jeste ono što dovodi do jedne punoće života – pojašnjava dr Jerotić.

Govorio je i o tome da izbegavanje suočavanja sa bolnim situacijama, koje može da se dešava na različite načine, nije samo udaljavanje od situacija, već u to ulazi i korišćenje alkohola, psihoaktivnih supstanci, bavljenje aferama, raznoraznim kupovinama, što je uopšte besmislen način života.

On je govorio i o tome da je problem kad neko deklarativno želi da se promeni, a zapravo u suštini ne.

– Recimo, postoje slučajevi da je majka koja ima dete opterećena time da li se dete javlja kada nije kod kuće, zove ga neprestano, ima visok stepen patnje kada se ono nalazi van kuće i to je ometa u funkcionisanju. To ispunjava kriterijum za anksiozni poremećaj. Međutim, ako mi kažemo da lečimo anksiozni poremećaj, ono što ne sme da se prenebregne jeste da ako u srži to podrazumeva da ga mi suzbijamo, a ako je ta briga izraz majčinske ljubavi, mi ne možemo onda deklarativno da kažemo da je to anksiozni poremećaj. A zapravo se ispod te površine „borimo” protiv majčinske ljubavi. Mora to da se izvuče na površinu, pa da se vidi šta sa tim, pa tek onda možemo da govorimo o nekom terapijskom postupku.

Mislim da se ljudi poslednjih godina više javljaju stručnjacima povodom svojih problema i onda imamo sliku kao da se povećava broj onih sa anksioznim poremećajima. U isto vreme mislim da postoje nameti savremenog doba koji su sigurno drugačiji i u egzistencijalnom smislu čak i izazovniji nego što su bili pre, recimo, 200–300 godina, što u nekom evolutivnom pogledu nije ništa – ističe dr Jerotić.

Mnogi ljudi ne vide smisao, traže ga i pitaju se kako zapravo mogu naći smisao u vremenu nesigurnosti i brzog načina života.

– Treba poći od toga da li čovek veruje da se smisao nalazi u njemu, pa je to nešto što treba otkriti ili se smisao nalazi negde izvan njega, odnosno u društvu. Svakako, mislim da društvo vrednuje određene postupke i određena razmišljanja kod ljudi i to je ono što se menja. Postoji jedno razmišljanje da je pre 200–300 godina društvo bilo organizovano na takav način da su se vrednovale iskrenost i doslednost u onome što je vaš zadatak, recimo, zanimanje, i da je čovek, između ostalog, u tome pronalazio smisao. I onda ljudi crpe zadovoljstvo u tome, pa je čovek koji je kovač, ako dosledno radi taj posao, nagrađen tim doživljajem smisla, opet u opštem smislu. Ipak, 20. vek je to malo promenio i ono što se najviše vrednuje je zapravo bila autentičnost, originalnost, da smo svi jedinstveni kao što i jesmo, ali da ne treba biti konformista, treba biti drugačiji i da onda iz te različitosti crpimo doživljaj smisla. Sad ulazimo u eru takozvanih profila, zato što živimo u digitalnom dobu, sve se snima i mi tu prezentujemo svetu jednu određenu sliku, ali ne samo to što prezentujemo, nego se ta slika takođe i procenjuje i ocenjuje i vrednuje na određen način – od lajkova, pa do raznih drugih pojava, pozitivnih komentara od nepoznatih ljudi. Smatram da tu naročito pasivnost može da bude prisutna zato što zamenjujemo, a onda i crpimo taj doživljaj smisla iz toga koliko je naš profil u jednom smislu uspešan. A to koliko je naš profil uspešan, što je po Jungu ono što se zove persona ili ono što pružamo svetu, a što nismo u suštini celi mi, postaje izvor iz kojeg crpimo smisao i mislim da tu nužno dolazi do izneverenosti na kraju krajeva. Ljudi danas često gube smisao i dolaze do tog egzistencijalnog vakuuma – smatra dr Jerotić.

U podkastu je bilo reči i o tome koliko traje period tuge posle gubitka bliske osobe.

– Kriterijumi za to se menjaju zato što je teško da neko može da kaže do koje tačke je nešto očekivano za tugovanje, a gde je granica kada to postaje depresivna epizoda i čak i ako nije depresivna epizoda, postoji nešto između, a to je takozvano komplikovano tugovanje. Tu uglavnom postoje primese depresivnog raspoloženja, ne samo tuge, ali takođe i besa, zbog nekih okolnosti, krivice i tome slično.

Zato se smatra da određeni broj meseci, neko kaže i godinu dana, treba da prođe, a samim tim i svi oni podsetnici i situacije koje smo prolazili zajedno sa nekim. Čak ni to nije dovoljno, pa ni psihijatar nekad ne može tačno da kaže do koje tačke je nešto u redu, „očekivano”, a od koje tačke neočekivano. Postoje suptilne promene kod osobe, to se zove zatvaranje horizonta mogućnosti ili doživljaja usporavanja vremena ili kada ljudi kažu: „Kao da je vreme stalo ili da se vrti ukrug” – navodi dr Jerotić.

Gost našeg podkasta je otkrio da nema recept za srećan život, ali da smatra da uvek treba ići u susret životnim izazovima.

– To demonstrira tu hrabrost koja onda daje punoću životu i to je osnovni princip kojeg se trudim da se pridržavam. Sreća kao sreća je samo trenutak, ne možemo stalno da budemo srećni. To je vrlo varljivo – dodao je dr Jerotić.

Verujemo u ljubav, dobrotu i mladost

Koliko su duhovnost i vera važni za mentalno zdravlje?

– Mislim da su izuzetno važni i mislim da ta potreba za verovanjem uopšte nikada nije nestala, niti se smanjila nego da samo zadobija različite oblike. Mi svi verujemo u nešto, ali postoje i ljudi koji imaju materijalistički, jedan filozofski princip života i to je isto sasvim u redu. Mislim da svi verujemo u razne pojave koje se ne mogu objasniti isključivo kroz materijalne principe. Ljubav, dobrota, to su stvari u koje se veruje, to nije nešto što mi možemo da izmerimo, da vidimo ili da osetimo, niti je raspoloženje ljudsko jednako neurohemijskim promenama u mozgu. Mi verujemo u mladost, verujemo u moć, verujemo u novac, a to su sve pojave koje nisu u jednom smislu. To što verujemo u takve pojave više nego u jednu širu koncepciju sveta takođe mislim da ima svoje posledice – smatra gost našeg podkasta.

Ne treba se štititi od stresa

Stav dr Jerotića je da se štiteći od stresa zapravo štitimo i od života.

– To je zato što život čine te stresne situacije. Mi ne čitamo biografije ljudi koji su imali sjajne životne okolnosti i koji nisu imali nikakav izazov. Mi volimo ono što nas inspiriše i što nas povuče, ali nekako nas približava životu, a to je kada čitamo o ljudima koji su baš imali posebno teške životne okolnosti, ali koji su ispoljili tu životnu rezilijentnost ili žilavost. I zato je bitno da idemo u susret izazovima. A ne da se uvek povlačimo… – kaže dr Jerotić. ANTRFIE3

Čovek je uvek nezadovoljan

Ljudi često razmišljaju o tome kako ne mogu da nađu pravu osobu za sebe ili kako će biti srećni jedino onda kada bi otišli na pusto ostrvo gde ih niko ne bi zvao…

– Mislim da ni tada ne bi bili srećni, ali da se tu krije ideja da bi onda konačno nekako ispunili neku svoju celovitost, ne samo u simboličnom nego i u bukvalnom smislu. Lakan, poznati psihoanalitičar, upravo govori o tome da je glavni zadatak ljudi da prihvate da je ta celovitost nešto što ne postoji i da će čovek uvek biti nedovršen, nedorečen u jednom smislu, nešto će mu faliti, ali da prihvatanjem te životne istine mi onda možemo da budemo u odnosu sa tim i možemo čak i da se izdignemo iznad toga, možda i da se povežemo sa nekim stvarima koje nas nadilaze – naglašava dr Jerotić.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU