Увек идем у сусрет животним изазовима

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је асистент др Стефан Јеротић, психијатар Клинике за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије, који се годинама бави разумевањем људске психе и помаже људима да се снађу у тренуцима кризе, патње и унутрашњих преиспитивања.

Написао је књигу „Нико није рекао да ће бити лако”, која садржи 15 прича из његове праксе. Уједно је и сарадник Православног пастирско-саветодавног центра Архиепископије београдско-карловачке, чији је један од оснивача био чувени академик професор Владета Јеротић, његов деда-стриц, који му је и усадио љубав према психијатрији и књижевности.

– Нико не жели да се осећа тужно или да има негативна осећања, али негативна осећања, чак и са еволутивне тачке гледишта, нешто су што је нама корисно и што нас чува, па чак и та туга. Јер не би било добро када бисмо живели без туге. Људи, да би се заштитили некада од снажних негативних осећања, покушавају да се штите кроз апатију, али то заравњивање има своју цену, зато што се не заравне само негативна осећања, него и позитивна. А колико дуго можемо да живимо без последица у том стању апатије? Зависи шта се подразумева то „без последица”. Постоје људи који, рецимо, 30 година имају депресију, у ужем смислу. И навикну да са тиме живе и функционишу некако. Функционишу лоше. Оно што је ту важно разумети јесте да када човек уђе у било какав систем, у неку врсту равнотеже, чак и ако је та равнотежа задовољавајућа, систем ће тежити да остане у тој равнотежи. Па онда, када помажете особи, прво следи избацивање из те равнотеже и то углавном значи да треба да буде горе да би било боље, јер људи понекад имају концепцију да дођу код психијатра или психотерапеута са неком идејом да ће то деловати благотворно. Али заправо је врло често крајње изазовно и чак је такође разумљиво зашто неки људи нису мотивисани да то своје постојеће стање на такав начин промене – наводи др Јеротић.

У подкасту је говорио и о томе да је депресија термин који се употребљава тек од 20. века, али да то не значи да то стање није постојало раније, то се звало меланхолија.

– Мада је питање да ли је то било сасвим исто, јер се сматра да постоји нешто што се зове „дијагностичко проклизавање”. Доминантна карактеристика меланхолије и депресије јесте психомоторно успорење, што значи успоравање мисли, успоравање покрета, једно опште успоравање животне активности. Кад је реч о акутној депресији, то је нешто што је упечатљиво. Када депресивно стање траје неко време, то је неспојиво са животом и организам се адаптира и може да се адаптира на начин који делује задовољавајуће. Мало опадне та тензија, расположење чак може мало да се промени – не да се поправи, али може да се заравни, то је тзв. апатија и онда постоји појава да човек може да иде на посао или чак и да елементарно функционише у неким уобичајеним животним околностима. Хронична депресија је када то стање траје две године или дуже – каже др Јеротић.

Психијатри су у позицији сакупљача парчади разбијеног мозаика психе модерног човека.

– Психијатрија је медицинска дисциплина, али мислим да не можемо да користимо искључиво те узрочно-последичне везе које потичу из природних наука, већ морамо некада да користимо и знања из филозофије. То је нешто што је, рецимо, мени посебно блиско из антропологије и психологије, чак и из књижевности. То обогаћује овај рад јер покушавамо да разумемо субјекта – каже др Јеротић.

Поставља се и питање да ли је патња неизбежан део људског искуства.

– Сигуран сам да је патња добра и својом књигом „Нико није рекао да ће бити лако” насловно сам покушао и да најкраће могуће то поручим, зато што не само да је услов живота губитак из разлога што живот има свој почетак и крај већ и зато што је нама тешко да о томе мислимо. Често имамо нека становишта од антрополога, социолога и психолога да цела култура представља једну врсту порицања смрти и да је живот нешто што је крхко и нешто што је пролазно, па ако смо у односу са тим – можемо да водимо много испуњенији живот. О томе говоре доминантно егзистенцијалисти. То подразумева једну храброст и испољавање те храбрости јесте оно што доводи до једне пуноће живота – појашњава др Јеротић.

Говорио је и о томе да избегавање суочавања са болним ситуацијама, које може да се дешава на различите начине, није само удаљавање од ситуација, већ у то улази и коришћење алкохола, психоактивних супстанци, бављење аферама, разноразним куповинама, што је уопште бесмислен начин живота.

Он је говорио и о томе да је проблем кад неко декларативно жели да се промени, а заправо у суштини не.

– Рецимо, постоје случајеви да је мајка која има дете оптерећена тиме да ли се дете јавља када није код куће, зове га непрестано, има висок степен патње када се оно налази ван куће и то је омета у функционисању. То испуњава критеријум за анксиозни поремећај. Међутим, ако ми кажемо да лечимо анксиозни поремећај, оно што не сме да се пренебрегне јесте да ако у сржи то подразумева да га ми сузбијамо, а ако је та брига израз мајчинске љубави, ми не можемо онда декларативно да кажемо да је то анксиозни поремећај. А заправо се испод те површине „боримо” против мајчинске љубави. Мора то да се извуче на површину, па да се види шта са тим, па тек онда можемо да говоримо о неком терапијском поступку.

Мислим да се људи последњих година више јављају стручњацима поводом својих проблема и онда имамо слику као да се повећава број оних са анксиозним поремећајима. У исто време мислим да постоје намети савременог доба који су сигурно другачији и у егзистенцијалном смислу чак и изазовнији него што су били пре, рецимо, 200–300 година, што у неком еволутивном погледу није ништа – истиче др Јеротић.

Многи људи не виде смисао, траже га и питају се како заправо могу наћи смисао у времену несигурности и брзог начина живота.

– Треба поћи од тога да ли човек верује да се смисао налази у њему, па је то нешто што треба открити или се смисао налази негде изван њега, односно у друштву. Свакако, мислим да друштво вреднује одређене поступке и одређена размишљања код људи и то је оно што се мења. Постоји једно размишљање да је пре 200–300 година друштво било организовано на такав начин да су се вредновале искреност и доследност у ономе што је ваш задатак, рецимо, занимање, и да је човек, између осталог, у томе проналазио смисао. И онда људи црпе задовољство у томе, па је човек који је ковач, ако доследно ради тај посао, награђен тим доживљајем смисла, опет у општем смислу. Ипак, 20. век је то мало променио и оно што се највише вреднује је заправо била аутентичност, оригиналност, да смо сви јединствени као што и јесмо, али да не треба бити конформиста, треба бити другачији и да онда из те различитости црпимо доживљај смисла. Сад улазимо у еру такозваних профила, зато што живимо у дигиталном добу, све се снима и ми ту презентујемо свету једну одређену слику, али не само то што презентујемо, него се та слика такође и процењује и оцењује и вреднује на одређен начин – од лајкова, па до разних других појава, позитивних коментара од непознатих људи. Сматрам да ту нарочито пасивност може да буде присутна зато што замењујемо, а онда и црпимо тај доживљај смисла из тога колико је наш профил у једном смислу успешан. А то колико је наш профил успешан, што је по Јунгу оно што се зове персона или оно што пружамо свету, а што нисмо у суштини цели ми, постаје извор из којег црпимо смисао и мислим да ту нужно долази до изневерености на крају крајева. Људи данас често губе смисао и долазе до тог егзистенцијалног вакуума – сматра др Јеротић.

У подкасту је било речи и о томе колико траје период туге после губитка блиске особе.

– Критеријуми за то се мењају зато што је тешко да неко може да каже до које тачке је нешто очекивано за туговање, а где је граница када то постаје депресивна епизода и чак и ако није депресивна епизода, постоји нешто између, а то је такозвано компликовано туговање. Ту углавном постоје примесе депресивног расположења, не само туге, али такође и беса, због неких околности, кривице и томе слично.

Зато се сматра да одређени број месеци, неко каже и годину дана, треба да прође, а самим тим и сви они подсетници и ситуације које смо пролазили заједно са неким. Чак ни то није довољно, па ни психијатар некад не може тачно да каже до које тачке је нешто у реду, „очекивано”, а од које тачке неочекивано. Постоје суптилне промене код особе, то се зове затварање хоризонта могућности или доживљаја успоравања времена или када људи кажу: „Као да је време стало или да се врти укруг” – наводи др Јеротић.

Гост нашег подкаста је открио да нема рецепт за срећан живот, али да сматра да увек треба ићи у сусрет животним изазовима.

– То демонстрира ту храброст која онда даје пуноћу животу и то је основни принцип којег се трудим да се придржавам. Срећа као срећа је само тренутак, не можемо стално да будемо срећни. То је врло варљиво – додао је др Јеротић.

Верујемо у љубав, доброту и младост

Колико су духовност и вера важни за ментално здравље?

– Мислим да су изузетно важни и мислим да та потреба за веровањем уопште никада није нестала, нити се смањила него да само задобија различите облике. Ми сви верујемо у нешто, али постоје и људи који имају материјалистички, један филозофски принцип живота и то је исто сасвим у реду. Мислим да сви верујемо у разне појаве које се не могу објаснити искључиво кроз материјалне принципе. Љубав, доброта, то су ствари у које се верује, то није нешто што ми можемо да измеримо, да видимо или да осетимо, нити је расположење људско једнако неурохемијским променама у мозгу. Ми верујемо у младост, верујемо у моћ, верујемо у новац, а то су све појаве које нису у једном смислу. То што верујемо у такве појаве више него у једну ширу концепцију света такође мислим да има своје последице – сматра гост нашег подкаста.

Не треба се штитити од стреса

Став др Јеротића је да се штитећи од стреса заправо штитимо и од живота.

– То је зато што живот чине те стресне ситуације. Ми не читамо биографије људи који су имали сјајне животне околности и који нису имали никакав изазов. Ми волимо оно што нас инспирише и што нас повуче, али некако нас приближава животу, а то је када читамо о људима који су баш имали посебно тешке животне околности, али који су испољили ту животну резилијентност или жилавост. И зато је битно да идемо у сусрет изазовима. А не да се увек повлачимо… – каже др Јеротић. АНТРФИЕ3

Човек је увек незадовољан

Људи често размишљају о томе како не могу да нађу праву особу за себе или како ће бити срећни једино онда када би отишли на пусто острво где их нико не би звао…

– Мислим да ни тада не би били срећни, али да се ту крије идеја да би онда коначно некако испунили неку своју целовитост, не само у симболичном него и у буквалном смислу. Лакан, познати психоаналитичар, управо говори о томе да је главни задатак људи да прихвате да је та целовитост нешто што не постоји и да ће човек увек бити недовршен, недоречен у једном смислу, нешто ће му фалити, али да прихватањем те животне истине ми онда можемо да будемо у односу са тим и можемо чак и да се издигнемо изнад тога, можда и да се повежемо са неким стварима које нас надилазе – наглашава др Јеротић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ