O evropskom i pravoslavnim putevima Vladete Jerotića

Tokom svog zanimljivog života stekao je brojne zvanične ili nezvanične titule – lekar psihijatar, psihoterapeut, psihoanalitičke i jungovske orijentacije; jungovski analitičar; dugogodišnji načelnik psihoterapijskog odeljenja u KBC „Dr Dragiša Mišović”; profesor na Teološkom fakultetu, književnik, akademik, veliki duhovnik, iscelitelj uma i duše. Ali danas, dok u Srbiji njegovi brojni učenici i poštovaoci obeležavaju vek od rođenja Vladete Jerotića, može se reći da mu je život bio takav da su se njegovo ime i prezime sami po sebi pretvorili u neku najcenjeniju društvenu, intelektualnu titulu.

Veliki dramski pisac i akademik Dušan Kovačević smatra da je Jerotić narodni prosvetitelj i iscelitelj, koji je u svetu umetnosti bio kao u svojoj kući, koji je smeh smatrao jednim od lekova. Za nacionalnu ishitrenost Srba – kad nam emocije trče ispred pameti, govorio je da bi nam bilo bolje da smo tu ishitrenost obuzdavali, a odluke donosili s manje našeg čuvenog inata; ali bi onda, primećivao je Jerotić, a citira ga Kovačević, bilo manje onih velikih dela nastalih iz tog viška emocija. Etnolog antropolog Bojan Jovanović smatra ga harizmatičnim darodavcem koji je svojim životom i delom pokazivao koliko je kultura važna, zbog čega je bio i ostao jedan od najuticajnijih ljudi srpske kulture, koji svojim magnetizmom zrači i nakon smrti. Njegov mladi prijatelj i ugledni novinar Aleksandar Gajšek video je tačno u Jerotićevom životu veliki zagrljaj srca i uma.

Mnogi među nama mogli bi da kažu nešto vrlo slično. Upravo je Jerotić, obasjan radošću, s mnogo nežnosti, zadovoljstva i ljubavi pisao o značaju i značenju srodstva po duši, a u svojim knjigama naslovljenim „Darovi naših rođaka” pisao je i o istaknutim stvaraocima i umetnicima koji su se u nama ukorenili i čije rođačke darove mudro nosimo svuda sa sobom. Mislim da se davno, više nego zasluženo, među te naše rođake darodavce i sam uvrstio.

Ana Frojd pisala je da „traumatizovani ljudi imaju potrebu za autentičnim ljudskim iskustvom, a ne za tumačenjem”. Aristotel je ocenio da „edukacija koja edukuje samo um, a ne i srce, uopšte i nije edukacija”. Vladeta Jerotić je nepogrešivo prepoznavao ljudske traume i retraumatizacije i za te bolne rane bespogovorno je nudio sebe unoseći uvek u odnos sa traumatizovanom osobom svoju autentičnu ličnost. Tako je omogućavao traumatizovanoj osobi da kroz odnos s njim doživi autentično iskustvo s lekovitim, isceliteljskim dejstvom. Veliku važnost pridavao je odnosu među ljudima, visoko je vrednovao i u svojoj kliničkoj praksi, između ostalog, primenjivao, pored Frojda i Junga, i teoriju objektnih odnosa – ne samo Melani Klajn već i onih koji su je obogatili, modifikovali. Kao edukator, Vladeta Jerotić je naravno koristio svoj raskošan „renesansni” um, ali uvek u sadejstvu s onim osećanjima koja su u tom trenutku na sceni. Ljudi su ovo mogli da prepoznaju ili češće makar naslute i zato su ga voleli i s pravom imali poverenje u njega.

I danas, dok razmišljamo o ove tri ličnosti – Ani Frojd, Aristotelu i Vladeti Jerotiću – možemo da pretpostavimo da bi međusobno prepoznali srodstvo po duši da su kojom srećom imali priliku da se upoznaju. Ovako, pojednostavljeno, ali ne manje istinito, širimo listu naših rođaka, naših srodnika, prepoznajući niti povezivanja iz srca Aristotela, preko srca Ane Frojd u srce Vladete Jerotića i u neka naša i druga srca. Tako uspostavljamo i održavamo uzajamnost, delimo osećajnost, razum, empatiju, komunikaciju od srca do srca, edukaciju koja se prvenstveno odvija na nivou komunikacije od srca ka srcu i natrag. U svojoj karijeri proveo je značajan period na specijalizaciji i radu u uglednim bolnicima, institutima u Francuskoj, Holandiji, Italiji, Nemačkoj, Rusiji, Norveškoj, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji, ali je to upoznavanje s delom Junga, Frojda, drugih velikih evropskih intelektualaca, naučnika samo produbilo duhovnost koju je već nosio u sebi.

Kada je 1957. godine polazio na put u Evropu, osećao se spremnim za sve „privlačne i zavodljive strane stare, dozrele Evrope”. Upozoravan je da čuva svoje pravoslavlje jer će u Evropi neminovno biti zapljusnut svakovrsnim drugačijim hrišćanskim i nehrišćanskim učenjima. Sve je i bilo baš onako kako je otac Justin Popović predvideo. Posle četiri godine neprekinutog boravljenja u evropskim zemljama Jerotić se, kako kaže, „vratio Srbiji i pravoslavlju”.

Posete i razgovori s Isidorom Sekulić pre polaska u Evropu značili su za Jerotića „najbolji mogući pripremni kurs” za susrete s različitim evropskim intelektualcima. I iz Isidore (slično kao i iz oca Justina) zračila je zrela potpuna ličnost prvenstveno duhovne orijentacije.

Kad je već bio u Evropi na usavršavanju, Isidora Sekulić mu je, između ostalog, napisala i ovo: „Koristite se složenom egzistencijom u kojoj imate zadovoljstvo da živite.”

Ostvario je i u inostranstvu, i u Beogradu, i u drugim većim gradovima bivše Jugoslavije dosta susreta s intelektualcima zavidne umnosti i ostvarenja u svojim profesijama. Zahvaljujući Isidori naučio je da razlikuje umne ljude raznih zanimanja koji su stigli do svog božanskog izvora, porekla, i one koji do ovog jezgra ličnosti još nisu bili stigli ili nikad neće stići. Istina nije samo mišljenje – citirala mu je Isidora Klimenta Aleksandrijskog (150–220).

Na mladog čoveka ostavlja jak utisak i privlače ga intelektualci puni svakakvog znanja, rečiti, precizni logičari, mada i dobri umetnici, zato što ih podstiču da se i sami obrazuju, steknu korisna znanja, postavljaju sebi i drugima bezbroj egzistencijalnih pitanja.

U srednjim godinama uspeo je da napravi razliku, u sebi i kod drugih ljudi, između intelektualnosti radi intelektualnosti, čarobnjačkog poigravanja razumom i one vrste umne intelektualnosti koja čezne da otkrije Uzrok/Prvi pokretač života i Kraj svemu u životu, donoseći čovekovom biću – i umu i srcu – onaj mir i sigurnost koji se ne mogu zameniti nikakvim drugim kada su samo jednom doživljeni.

Poslednje pismo koje je Isidora Sekulić poslala Vladeti Jerotiću, mesec dana pre nego što je umrla 5. aprila 1958, završava se ovako:

„Pozdrav ’laku noć’ uvek sam volela. Tako mnogo kaže. I tako čovečno skromno i smireno zvuči.

Isidora Sekulić”.

„Isidora Sekulić, sva ustreptala od siline ’prokletih pitanja’ čoveka o svom poreklu i kraju/utoku, u bolu i nemoći da ih umom reši, spušta se u dubinu kelije svoje duše i tamo nalazi veru, čak prostu pravoslavnu veru srpskog seljaka i u Topčiderskoj crkvi peva molitve Bogu, sebi i nama, da bi ih, potom, povremeno izgovarali kao da je Isidora i dalje tu, pred nama, u nama”, napisao je Jerotić.

Vladeta Jerotić piše o ljudima i prostorima koji su uticali na njega i njegov život. Njihov uticaj nije nikada bio samo spoljašnji, uvek su nalazili svoje mesto u njegovom raskošnom unutrašnjem svetu u kojem ih je brižno čuvao i u njima nalazio svoj najpouzdaniji unutrašnji oslonac, mir i sigurnost.

Unutrašnji putevi razumevanja i susretanja svih ličnosti koje su na njega uticale i svih unutrašnjih evropskih, hrišćanskih, duhovnih puteva koji su takođe na njega uticali, činili su da iz njega izbija celovita ličnost prvenstveno duhovne orijentacije. Time je zračio, osvajao ljude i na njih uticao. Postao je i ostao neugasiva zvezda srpske psihijatrije, psihoterapije i kulture. Taj čovek, Vladeta Jerotić, sam je bio jedan psihološki pokret za senzibilizaciju osvešćivanja nesvesnih sadržaja i pojedinaca i najširih i najrazličitijih velikih grupa i masa ljudi. Bio je autentičan i neponovljivi intelektualac – mnogo je čitao, mnogo je znao, ali je sva svoja znanja uspevao da pretoči u lekovitu misao i govor.

Psihoanalitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista