Antologija savremenog srpskog slikarstva

U antologiji, čiji je priređivač i izdavač mr Živojin  Ivanišević, prvu generaciju slikara koja je prestavljena spadaju, između ostalih, Mića Popović, Milorad Bata Mihailović, Petar Omčikus, Vera Božičković, Ksenija Divjak, Mladen Srbinović, Stojan Ćelić, Miodrag B. Protić, Lazar Vozarević, drugu čine Leonid Šejka, Olja Ivanjicki, Milorad Vidak, Dado Đurić, Vladimir Veličković, Uroš Tošković, Branko Protić, u trećoj grupi obuhvaćeni su Dragan Mojović, Milan Blanuša, Milan Marinković Cile, dok u su u četvrtoj, najmlađoj, pomenuti Milan Tucović, Vladimir Đunić i drugi.

Prema rečima autora, u izbor nisu ušli predstavnici alternativnih smerova u domenu vizuelne umetnosti, koji su se opredelili za istraživanje u domenu novih i proširenih medija a koji su se bavili i slikanjem. „To ne znači da autori ove antologije stvaralaštvo naše neoavangarde stavljaju u drugi plan i favorizuju 'klasične' slikare. Ako se uzmu u obzir različita, i u mnogo čemu suprotstavljena, stvaralačka usmerenja koja dele ove dve umetničke formacije, izgleda zaista neprikladno da se njihovi protagonisti uzajamno mešaju”, piše Đorđe Kadijević. Govoreći o predstavljenom dobu i autorima, Sreto Bošnjak ističe da bi bilo koja opšta definicija koja bi imala ambicije da sažme celinu svih relevantnih pojava naše slikarske umetnosti druge polovine 20. veka bila netačna ali i nemoguća. „Ono što je zajedničko pojavama, idejama, ličnim ambicijama, uticajima i otporima, ceo onaj bujni proces u uzlaznim i silaznim linijama, uprkos prividu jedinstvenog duha nove klime moderne umetnosti, danas je prepoznatljivo kao niz antinomija, međusobno nespojivih pojava, koje su samo vremenski objedinjene i stavljene u hronološki red.”

Sava Stepanov, razmatrajući poslednje dve decenije dvadesetog veka, ocenjuje da se naše slikarstvo tada odvijalo u specifičnim socijalnim, političkim i kulturnim uslovima, u dobu permanentne i transformišuće krize, počevši od promena na globalnom planu pa do sukoba na onom unutrašnjem. „Slikarstvo osamdesetih se u srpskoj umetnosti pojavilo tokom jednog sasvim specifičnog i izrazito kriznog perioda u kome se slutio kraj jugoslovenskog društva. U takvom kontekstu umetnik odustaje od namere da umetnošću menja svet u kome živi, a jedini prostor u kojem mu je bilo moguće delovanje jeste prostor slike. U takvoj situaciji ukinuta je tradicionalna relacija umetnik – društvo. Umesto toga dominira jedan drugačiji odnos – umetnik se direktno obraća svom posmatraču, individui, jedinki. O umetnosti devedesetih godina u Jugoslaviji može se govoriti kao o 'umetnosti u zatvorenom društvu'. Uprkos takvim okolnostima, uprkos svim stresovima uzazvanih brutalnim događajima tokom devedesetih, umetnost je održala svoj kontinuitet delovanja, štaviše, sada već obezbeđena vremenska distanca projektuje jugoslovensku umetničku scenu kao izuzetno živ i dinamičan sled pojava i zbivanja: drastične društvene pretumbacije bile su istinska inicijativa za umetničke promene”, mišljenja je Stepanov.